Deveti izvestaj o položaju etničkih manjina na Kosovu
(period septembar 2001 - april 2002)
REZIME
Ovaj deveti zajednicki izvestaj OEBS/UNHCR o položaju manjina na Kosovu, objavljuje se na gotovo trecu godisnjicu dolaska UNMIK i KFOR na Kosovo i uspostavljanja medunarodnog civilnog i vojnog prisustva. Tokom tog perioda pratili smo razvoj položaja manjina, naglasavajuci probleme koji i dalje cine svakodnevni život opasnim za mnoge pripadnike manjinskih zajednica na Kosovu. Ovaj izvestaj pokriva veoma važan period za Kosovo, obeležen tranzicijom koja je pocela posle izbora 17. novembra 2001. i rezultirala Privremenim institucijama samouprave (PISU), ukljucujuci Skupstinu Kosova koju sacinjavaju sve etnicke grupe, kao i izvrsnu granu. Ovaj vremenski period obeležen je takode smanjenom stopom opsteg kriminaliteta i teskih zlocina na Kosovu. Veliki deo analize koja sledi posmatra se kroz ovu prizmu.
Osmi zajednicki izvestaj zabeležio je smanjenje ozbiljnih bezbednosnih incidenata, sto je predstavljalo oprezan korak prema ukupnoj stabilizaciji mnogih manjinskih zajednica (makar u smislu osnovne fizicke sigurnosti) posle prethodnog nestabilnog perioda obeleženog nesmanjenim nasiljem iz etnickih pobuda. Pozitivan trend se nastavio tokom perioda koji pokriva ovaj izvestaj. Beležimo postepeno poboljsanje bezbednosti uz dalje smanjenje ucestalosti ozbiljnih akata nasilja protiv manjina. Medutim, takode beležimo nastavak svakodnevnog zastrasivanja i maltretiranja, kao i povremene, mada sada rede, izbijanje ekstremno nasilnih napada iz etnickih pobuda koji ponekad rezultiraju gubitkom života. Manjine nastavljaju da osecaju strah zbog izloženosti napadima, pogotovo kada se krecu izvan propisanih stambenih krajeva, i pored smanjenog broja incidenata.
Takode ponovo posmatramo jedan od kljucnih problema za manjine: slobodu kretanja. Izvestaj o ovom periodu pokazuje da sloboda kretanja ostaje fundamentalno pitanje koje utice na sposobnost manjina da žive normalnim životom, a da ostvarivanje slobode kretanja ostaje izuzetno ograniceno zbog objektivne bezbednosne situacije, kao i percepcija o bezbednosti. Bez slobode kretanja, pristup mnogim osnovnim službama, zaposljavanju i gradanskim strukturama nastavlja da bude izuzetno otežan, a u mnogim slucajevima nemoguc. Izvestaj beleži porast trenda u mobilnosti manjina tokom ovog perioda koji, iako ohrabrujuci, ne treba videti kao sinonim za opstu slobodu kretanja, koja ce biti dostignuta samo onda kada svaki pripadnik manjine bude mogao da putuje bilo gde, ukljucujuci urbane centre, bez specijalne pratnje i bez straha od maltretiranja ili nasilja.
U ovom kontekstu ispitujemo pristup osnovnim javnim službama i institucijama, sa naglaskom na najvažnijim: sistemu pravosuda; obrazovanju, zdravstvenim i socijalnim službama; i javnim službama, kao I zaposljavanju. Prepreke u ostvarivanju imovinskih prava, kao i teskoce koje manjine imaju u pristupu pomoci za popravku domova, naglasene su kao kljucni problemi koji sprecavaju stabilizaciju manjinskih zajednica i povratak raseljenih pripadnika manjina. Posle izbora za skupstinu novembra 2001. i razvoja opstinskih i centralnih vlasti, takode ispitujemo ucesce u politickim i gradanskim strukturama, kao i meduetnicki dijalog.
Posebna tema koja se obraduje u kontekstu razvoja samouprave na Kosovu jeste kontinuirano postojanje paralelnih struktura, koje postaju izuzetno nepovoljne sa stanovista pristupa osnovnim službama za pripadnike manjina i koje, u nekim slucajevima, nastavljaju izolaciju manjinskih zajednica. Paralelne strukture posebno postoje u pravosudnom sistemu, obrazovanju i zdravstvu, pogotovo za Srbe, kao strukture koje priznaje UNMIK (ambulante i skole) i nepriznate strukture (srpske sudove), koje pomažu vlasti iz Beograda i cesto medunarodne NVO. Dok su možda u nekim slucajevima (pogotovo u sektorima zdravstva i obrazovanja) pojedine paralelne strukture bile, i možda jos uvek jesu, neizbežne kao prelazna mera zbog nesigurnosti i ogranicenja slobode kretanja, ove strukture u krajnjem slucaju pružaju manjinama neodržive drugorazredne usluge i ogranicavaju bilo kakav vid meduetnickog dijaloga.
Koriscenje paralelnih struktura od strane manjina odvraca pažnju od najvažnijeg pitanja, a to je neodložna potreba da se rese problemi kontinuirane nemogucnosti mnogih manjina da na ravnopravan nacin imaju pristup sudovima, bolnicama, skolama, centrima za socijalnu zastitu i drugim službama. Sa smanjenjem stepena nesigurnosti i povecanim nivoom mobilnosti, važno je da UNMIK i PISU, uz konsultacije sa svim zajednicama, pocnu da razvijaju integrisane strukture koje zadovoljavaju potrebe svih zajednica i pružaju usluge na ravnopravnoj osnovi. Diskriminacija preovladuje te zahteva jasne zakone i delotvoran lek i sankcije, pogotovo putem sistema pravde. Posebne privremene mere za manjine ce možda biti potrebne, a lekcija se može nauciti od mera koje su omogucile pristup gradanskim i politickim strukturama za manjine, pogotovo prilikom izbora za Skupstinu Kosova.
Posle formiranja PISU, naglasavamo da procena položaja manjina ne zahteva samo procenu problema, vec i odgovornost vlasti da isprave nepravde i nadu resenja. Stoga posmatramo sta su ucinili UNMIK, KFOR i PISU da rese probleme bezbednosti, slobode kretanja, pristupa službama i zaposlenju, imovinskih prava, i gradanskih i politickih struktura, ukljucujuci mere KFOR za smanjenje staticnih kontrolnih punktova.
Povoljan razvoj tokom ovog perioda, koji bi trebalo da pomogne stvaranje jednoobraznog odgovora medunarodnih vlasti kada su u pitanju problemi koje navodimo, bilo formiranje meduagencijskog Savetodavnog odbora za zajednice (SOZ). U osmom Izvestaju o položaju manjina, UNHCR i OEBS su preporucili da se osnuje telo koje ce "osigurati da SPGS ima dostupne pouzdane informacije o položaju manjinskih zajednica kojima ce se voditi u ispunjavanju svojih izvrsnih ovlascenja posle osnivanja Skupstine Kosova."
[1]
Prvi sastanak SOZ održan je decembra 2001.
[2]
SOZ je savetodavno telo visokog nivoa cija je funkcija davanje smernica za politiku, savete i preporuke SPGS u pitanjima stabilizacije manjinskih zajednica i njihove integracije na Kosovu. SOZ je imao dobar pocetak, dajuci smernice za politiku u oblasti zaposljavanja manjina i neophodnih mera za poboljsanje slobode kretanja. SOZ je takode istakao važnost dijaloga sa politickim rukovodstvom kosovskih Albanaca u cilju pridobijanja politicke podrske za integraciju i povratak manjina. Treba se nadati da ce rukovodstvo PISU staviti jednak naglasak na probleme manjina.
Ovaj zajednicki izvestaj pruža siru i detaljniju analizu problema povratka. Povratku manjina dati su veci prioritet vizibilnost tokom ovog perioda, uz prvi orgnizovan povratak koji je omogucila medunarodna zajednica, i osnivanje Kancelarije SPGS za povratak i zajednice. Meduagencijski napori da se olaksa povratak manjeg obima raseljenih manjina putem sprovodenja multisektorskih projekata povratka imali su važan efekat probijanja leda. Medutim, iskustva sa povratkom u 2001. su pokazala da omogucavanje povratka u okruženju gde je za bezbednost potreban visok nivo vojne zastite nije održivo kada je u pitanju povratak vecih razmera. Mada je ovaj period video nove inicijative bez presedana u pojedinim krajevima, fundamentalni drustveni problemi (kao nedostatak meduetnickog dijaloga) i institucionalni nedostaci (kao odsustvo sprovodenja zakona u oblasti imovinskih prava) i dalje su uglavnom zanemareni. Korenima nesigurnosti, diskriminacije i alijenacije izmedu etnickih grupa tek se treba pozabaviti. Fundamentalni cilj ostaje da se osigura da izbeglice i interno raseljena lica naprave slobodan i obavesten izbor da li da se vrate ili ne. Stvaranje opcije povratka za znacajan broj raseljenih zahtevace mnogo vise stvarnog i sirokog progresa u najvažnijim problemima kojima se izvestaj bavi, odnosno na polju bezbednosti, slobode kretanja, imovinskih prava, osnovnih službi, zaposljavanja, ucesca u gradanskim i politickim strukturama, i meduetnickom dijalogu. Svi akteri ukljuceni u proces povratka morace posebno voditi racuna da izbegnu politizaciju pitanja povratka.
Konacno, pored analize tematskih problema koje pokriva izvestaj, takode dajemo pregled specificnog položaja svake od manjinskih zajednica (ukljucujuci kosovske Albance tamo gde predstavljaju manjinu). Ova analiza i dalje prikazuje izuzetno razlicita iskustva razlicitih etnickih grupa (i pojedinaca), pogotovo u pogledu bezbednosti i slobode kretanja. Ali nalazi takode ukazuju na zajednicke probleme koje u vecoj ili manjoj meri imaju sve manjine, bez obzira da li je u pitanju diskriminacija, nemogucnost da se koristi sopstveni jezik u vecinskoj zajednici, ili stalna pretnja nasilja. Obim raseljavanja koji se do danas održava u svakoj od ovih grupa, kao i kontinuiran odlazak porodica s Kosova, ukazuju na cinjenicu da su uslovi s kojima se suocavaju manjine na Kosovu i dalje izuzetno teski. Tek kada manjine budu imale poverenja u svoju dugorocnu buducnost na Kosovu i kada svi raseljeni budu mogli da ostvare pravo na izbor da se vrate kuci, uvereni da su bezbedni i da imaju pristup institucijama i mogu da ucestvuju u drustvenom, ekonomskom i politickom životu Kosova na ravnopravnoj osnovi, bice moguce tvrditi da je položaj manjina na Kosovu prihvatljiv.
[1]
Od 1999., Ad hoc grupa za manjine je bila jedini meduagencijski forum koji je na obuhvatan nacin pokrivao probleme manjina na nivou Kosova. Slabost Ad hoc grupe bila je njena ad hoc priroda, tendencija da bude forum za informisanje pre nego njena definisana savetodavna uloga, kao i odsustvo ucesca visih službenika UNMIK i drugih agencija. Ad hoc grupom je najpre predsedavao UNHCR, a potom zajedno UNHCR i OEBS. Grupa je prestala s radom 2001.
[2]
Predsedavajuci SOZ je glavni zamenik SPGS, a funkciju sekretarijata ima Kancelarija UNMIK za povratak i zajednice. Sastaje se mesecno. Clanstvo ukljucuje Kancelariju SPGS i sefove ili zamenike sefova Stubova UNMIK, KFOR, UNHCR, UNICEF, UNHCHR, SZO, IOM, Kancelariju za koordinaciju humanitarnih poslova, MKCK, i Savet Evrope. Medunarodne NVO su posmatraci preko delegata Alijanse za prava i toleranciju (APT).