BEZBEDNOST I SLOBODA KRETANJA

 

Bezbednost - opsta situacija

1.           Trend progresivnog smanjenja teskih fizickih napada na manjine ^[1] nastavio se u posmatranom periodu.  Uprkos smanjenju ozbiljnih incidenata nasilja, slucajevi maltretiranja, zastrasivanja i ponižavanja pripadnika manjinskih zajednica na Kosovu i dalje preovladuju kao odlika svakodnevnog života.  Ovi incidenti imaju negativan uticaj na bezbednosti, slobodu kretanja, socioekonomsku dobrobit i moral manjinskih zajednica.  Nasilje slabijeg intenziteta takode služi kao podsetnik da se mogu desiti (i dalje se desavaju) ozbiljni ili fatalni akti nasilja, mada u redim intervalima nego ranije, ali pretnja teskim nasiljem ostaje sveprisutna, zbog cega je tesko podici nivo poverenja medu manjinama.

 

2.           Uprkos opadanja broja ozbiljnih incidenata, u ovom periodu je bilo primera pucnjave, napada granatama, i teskih fizickih napada izvrsenih iz etnickih pobuda protiv pripadnika manjina oba pola i svih starosnih grupa.  Bezbednosni incidenti koji slede ilustruju težinu napada koji, mada redi nego ranije, nastavljaju da predstavljaju pretnju za etnicke manjine na Kosovu danas. Cetvrtog septembra 2001. Jedan seljak kosovski Srbin iz Vrbovca/Vërboc(Kosovska Vitina/Viti) je usmrcen nožem, dok su dva incidenta pucnjave iz kola 22. novembra 2001. i 22. februara 2002. izazvala smrt dve starije kosovske Srpkinje u Obilicu/Obiliq odnosno Lipljanu/Lipjan, kada su žene ostvarivale svoje pravo na slobodu kretanja.  Pet metaka koje je ispalio iz pistolja jedan kosovski Albanac u pravcu grupe dece kosovskih Srba dok su cekala voz na seoskoj stanici u Plemetini u opstini Obilic/Obiliq 30. januara 2002., srecom nije prouzrokovalo telesne povrede, ali pokazuje da cak i deca manjina jos uvek mogu biti meta napada.  Dvadesetsestog decembra 2001., jedan Bosnjak je ubijen u vecinski albanskom južnom delu Mitrovice/Mitrovicë, a fatalni napad je izgleda prouzrokovan cinjenicom da je žrtva upotrebila bosnjacki jezik, sto je protumaceno kao srpski.  U kontekstu gde se manjine suocavaju sa redovnim zastrasivanjem i maltretiranjem, i gde se mirni periodi nasilno prekidaju teskim napadima iz etnickih pobuda koji ponekad rezultiraju gubitkom života, tek treba da se uspostavi sigurno i bezbedno okruženje ^[2] .  Uprkos progresivnom opadanju broja i ucestalosti ozbiljnih fizickih napada, situaciju jos uvek karakterisu meduetnicke tenzije, nasilje i visok stepen odsustva straha od kazne.

 

3.           Bezbednosna situacija u severnoj Mitrovici/Mitrovicë bila je veoma nestabilna tokom ovog perioda, a pogotovo u aprilu 2002.  Osmog aprila 2002., posle hapsenja jednog pripadnika srpske "bande s mosta" na kontrolnom punktu KFOR, grupa od oko 40 pripadnika takozvane "bande s mosta", podržana od oko 300 drugih kosovskih Srba, protestovala je, uz nasilje, protiv hapsenja.  Ovo je dovelo do nereda, kada su intervenisale policija UNMIK i specijalna policijska jedinica, kojima je potom priskocila u pomoc jedinica KFOR za kontrolu nereda.  Najmanje 20 medunarodnih policajaca je zadobilo lakse povrede od kamenica i rucnih granata koje su bacili Srbi, jedan policajac je tesko ranjen, a povredeno je i nekoliko izazivaca nereda.  Kao i ranije, periodicno izbijanje politickih protesta i povremeno nasilje u severnoj Mitrovici/Mitrovicë nastavljaju negativno da uticu na etnicke manjine na srpskom severu, pogotovo na malobrojne ne-Srbe koji ostaju izolovani u severnom urbanom delu Mitrovice/Mitrovicë, a koji brzo postanu predmet zastrasivanja tokom perioda povecanih tenzija u severnim opstinama.  Preostali malobrojni etnicki Albanci (koji su manjina u ovom kraju gde dominiraju Srbi), ostali su zatvoreni u kucama i predmet periodicnih pretnji pripadnika vecinske srpske populacije, dok su drugi ne-Srbi (kao neke bosnjacke porodice) suoceni sa povecanim zastrasivanjem.  Tokom ovakvih perioda, meta zastrasivanja i maltretiranja bile su osobe svih zajednica koje imaju veze (putem zaposlenja) sa UNMIK i medunarodnom administracijom.  Na primer, 15. aprila, oko 30 kosovskih Srba je fizicki blokiralo prilaz policijskoj stanici u Zubinom Potoku da bi sprecili preuzimanje dužnosti novih policajaca KPS, kosovskih Srba i Bosnjaka, i opet su morale biti upotrebljenje specijalne policijske jedinice kako bi policajce evakuisali iz stanice.  Ovakvo periodicno izbijanje protesta, cesto praceno nasiljem, neprekidno dovode ne-Srbe u severnim opstinama u opasan položaj.

 

4.           Pored težih oblika nasilja, svakodnevni život mnogih manjina sirom Kosova nastavlja da karakterise uporno maltretiranje, zastrasivanje i ponižavanje.  Oblici maltretiranja obuhvataju uporno kamenovanje vozila u pokretu i pesaka, vandalizam domova manjina, radnji, kulturnih/verskih spomenika i grobalja, paljenje napustenih kuca, i verbalne napade ili pljuvanje.  Kako je opao broj izuzetno teskih slucajeva nasilja, javila se tendencija u pojedinim segmentima medunarodne zajednice da se zanemari negativan efekat manje teskih oblika nasilja, jer maltretiranje i zastrasivanje ne izazivaju fizicke povrede.  U onim slucajevima gde su vinovnici bacanja kamenja i verbalnog maltretiranja deca ili omladina, postoji tendencija medu vlastima da ovakvo neprihvatljivo ponasanje tretira kao deciji nestasluk.  Organi za sprovodenje zakona retko vode istragu u slucajevima delikvencije ili preduzimaju mere da ih odvrate ili kazne, a ovakvim delima se vrlo retko bave vode zajednica (direktori skola i nastavnici).  Stavise, dela koja pocine deca se u nekim slucajevima odvijaju uz direktno ucesce ili implicitno ohrabrenje odraslih, koji se mogu naci kao posmatraci incidenta.  Uprkos tome sto se nasilju niskog intenziteta nad manjinama ^[3] cesto odrice ozbiljnost, ostaje cinjenica da ovi incidenti konstituisu nezakonito mesanje u ljudska prava žrtava, pogotovo u licni integritet i sigurnost licnosti.  Nadalje, ovi incidenti imaju nepovoljan uticaj na percepciju bezbednosti kod pojedinaca, sto negativno utice na njihovo uživanje fundamentalnih ljudskih prava, pogotovo na slobodu kretanja.  Ne treba zanemariti kumulativni negativnan psiholoski uticaj na pripadnike manjinskih zajednica, koje su gotovo tri godine izložene maltretiranju i zastrasivanju.  Neki odlasci kosovskih Srba, pogotovo onih u izolovanim i/ili mesovitim krajevima, mogu se direktno pripisati nesmanjenom maltretiranju, kao sto je kamenovanje prozora i zastrasivanje na pragu domova manjina.

 

5.           U svetlu izloženog, glavni problem za manjine na Kosovu i dalje je opasnost od fizickog nasilja koja u njihovim životima preovladuje.  Ovaj najozbiljniji izvor zabrinutosti nastavlja da utice na individualno doživljavanje sigurnosti, te stoga na ostvarivanje slobode kretanja, sto dovodi do ogranicenog pristupa citavom nizu socijalnih i ekonomskih prava, pogotovo pravu na zdravstvenu zastitu, i socijalne službe, obrazovanje, zaposlenje, popravku stambene imovine, i koriscenje javnih usluga.  Ovo umanjuje sposobnost velikog broja pripadnika manjinskih zajednica da osiguraju sredstva kojima se sami mogu izdržavati.  Nesigurnost erodira održanje manjinskih zajednica i korodira volju pojedinca da ostane; ona ne samo da izaziva neprekinuto raseljavanje, vec isto tako sprecava održiv povratak.

 

Sloboda kretanja

6.           Kao sto je slucaj od 1999., kontinuirana nesigurnost manjina znaci da je njihova sloboda kretanja ozbiljno ogranicena.  Sloboda kretanja znaci pravo ili slobodu na slobodno kretanje na celoj teritoriji bez nezakonitih ogranicenja ili mesanja, kao i pravo da se u okviru nje izabere boraviste. ^[4]   Sloboda kretanja se ne dostiže pukom cinjenicom da osoba kada putuje nije vise izložena napadima koji ugrožavaju život, vec u najmanju ruku takode obuhvata: pravo na kretanje bez izlaganja kamenovanju, aktima poniženja, uvredama, i drugim oblicima maltretiranja; slobodu pristupa svim mestima, ukljucujuci urbane centre, i mogucnost pristupa radnjama i uslugama; mogucnost putovanja bez neophodnog posebnog kolektivnog transporta ili organizovane pratnje; i mogucnost da se izabere boraviste i ima pristup svojoj imovini.  Ako se ovo uzme kao opsti standard, manjine na Kosovu i dalje ovo pravo ne uživaju u punoj meri, sto je nezamenljivo ne samo za uživanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava, vec i gradanskih i politickih prava, pogotovo prava na slobodu okupljanja.  Nedostatak slobode kretanja ogranicava pravo na zdravstvenu zastitu, obrazovanje, mogucnost zaposlenja, pristup imanju, socijalnoj zastiti, javnim i komunalnim službama.

 

7.           Manjine i dalje imaju stvarne probleme vezane za fizicku sigurnost - cesto uz životnu ugroženost - kada putuju Kosovom.  Incidenti vezani za nasilje, mada redi nego ranije, i dalje su dovoljno cesti da ih manjine doživljavaju kao preovladujuce, sto ogranicava njihovu slobodu kretanja.  Redovni izvestaji o kamenovanju ili bacanju slicnih objekata na vozila koja prevoze manjine, ponekad uzrokujuci stetu ili povrede, služe kao mocno sredstvo odvracanja od normalnog kretanja.  Slobodno kretanje se ne sprecava samo maltretiranjem kakvo je bacanje kamenica, vec i protestima i opstrukcijom, a u ozbiljnijim slucajevima i nasiljem protiv osoba koje pokusaju da ostvare pravo na kretanje.  Na primer, 28. septembra 2001. jedan kosovski Srbin je ubijen dok je vozio kombi sa osam putnika od pijace u Kamenici/Kamenicë do svog sela.  U Vitini/Viti su 21. oktobra 2001. napadaci ispalili hice na dvojicu kosovskih Srba koji su traktorom putovali kroz mesovito selo Mogile.  Osumnjiceni su ispalili cetiri hica na žrtve, koje su ipak uspele da pobegnu nepovredene.  Trinaestog marta 2002., kod Podujeva/Podujevë je bacena guma sa viadukta na minibus koji je vozio kosovske Srbe pod pratnjom KFOR, prouzrokujuci stetu na vozilu.  Primer opstrukcije slobode kretanja viden je krajem 2001., kada je grupa raseljenih kosovskih Albanaca sprecena da poseti svoja sela na severu Mitrovice/Mitrovicë (uprkos naporima UNMIK i KFOR da posetu omoguce) tokom protesta kosovskih Srba i postavljanja prepreka na putu.  Isto tako, u Strpcu/Shtërpcë, gde kosovski Srbi cine vecinu u opstini, januara 2002. clanovi opstinske skupstine kosovski Albanci su spreceni da udu u zgradu opstine kako bi obavljali svoje dužnosti.  Bili su primorani da potraže utociste u policijskoj stanici (posle cega su ih evakuisali KFOR i policija UNMIK), sto je bila posledica organizovanih prepreka na putu i protesta velike grupe kosovskih Srba.  Medutim, posle snažnog pritiska KFOR, kosovski Albanci su u aprilu 2002. konacno mogli da udu u opstinsku zgradu da bi obavljali svoje dužnosti.

 

8.           Uprkos ovim kontinuiranim ozbiljnim problemima koji uticu na svakodnevni život manjina, prisutno je progresivno povecanje mobilnosti manjina.  Odmah se mora shvatiti da ovo progresivno povecanje mobilnosti nije sasvim jednako znacajnom poboljsanju slobode kretanja.  Povecana mobilnost i putovanje manjina su najvecim delom postignuti uprkos uvek prisutnim sigurnosnim rizicima, putem aktivnog ucesca medunarodnog civilnog i vojnog prisustva na Kosovu u obezbedenju cescih, flaksibilnijih i razlicitih aranžmana pratnje za pojedinacne putnike, komercijalne autobuse i medunarodno sponzorisane kolektivne transporte.  KFOR se takode angažovao u kreativnim inicijativama, kao sto je uspostavljanje ili rehabilitacija alternativnih sekundarnih ruta koje zaobilaze normalne puteve i izbegavaju vecinske krajeve, kako bi omogucili da manjine slobodnije putuju (nekim putevima i privatnim vozilima bez pratnje).  Upravo su ovakvi specijalni i vanredni aranžmani omogucili da manjine dostignu znacajnu mobilnost, a ne sustinsko i dugorocno poboljsanje u bezbednosti i meduetnickim odnosima, koji bi omogucili stvarnu slobodu kretanja.  Povecanje mobilnosti mora se kvalifikovati cinjenicom da manjine, uz samo neke izuzetke u pojedinim regionima, jos uvek nisu povecale kretanje prema urbanim centrima, a povecanje kretanja u ili kroz etnicki mesovite krajeve ograniceno je prema lokalnim okolnostima.  Isto tako, transportne usluge dostupne manjinama i dalje su uglavnom inicijative kojima je sponzor UNMIK (pre nego komercijalne autobuske linije), uz vojnu pratnju KFOR, sto ukazuje na cinjenicu da vanredne mere i dalje preovladuju da bi se osigurao minimum pokretljivosti za mnoge pripadnike manjina.

 

 

10.        Vredno je pomena ne samo da je u nekim krajevima povecano kretanje praceno povecanjem broja incidenata kao sto je kamenovanje, vec i da se saobracanje manjina jos uvek uglavnom ogranicava na lokacije u ruralnim krajevima ili na periferiji urbanih sedista.  Veoma je ograniceno kretanje manjina od ruralnih krajeva prema važnim urbanim centrima.  Na primer, u regionu Pristine/Prishtinë, otvaranje novih sporednih puteva i prosirenje postojecih seoskih puteva koje je izvrsio KFOR, stvorilo je gustu mrežu puteva koncentrisanih oko Gracanice/Graçanicë koja je povezana sa Obilicem/Obiliq i Kosovim Poljem/Fushë Kosovë.  Ovo je smanjilo potrebu manjina da putuju krajevima naseljenim vecinskim stanovnistvom za koje se smatra da su potencijalno opasni, sto je povecalo osecaj sigurnosti kada ovuda prolaze, te tako indirektno sprecilo raseljavanje, jer postoji jaci osecaj slobode kretanja.  Sve zainteresovane strane ovo vide kao privremeno resenje, dok se ne razresi fundamentalni problem bezbednosti.  Takode, povecano koriscenje "KS" registarskih tablica UNMIK od strane manjina izgleda da je doprinelo slobodi kretanja, mada se mora primetiti da koristeci vozila registrovana na Kosovu, oni jos uvek ne mogu da putuju u centralnu Srbiju, gde mnogi imaju porodice, drustvene i poslovne veze. ^[5]  

 

11.        Napredak u pogledu kvaliteta i trajnosti povecane pokretljivosti varira od jedne lokacije i regiona do druge.  U nekim slucajevima, povecana mobilnost ne znaci obavezno i olaksan pristup dobrima i uslugama.  Na primer, u Obilicu/Obiliq, kosovski Srbi su u novembru 2001. prijavili da su pojedini pripadnici njihove zajednice isli u centar grada bez pratnje.  Medutim, po pažljivom ispitivanju je nadeno da ovi kosovski Srbi avanturisti u Obilicu/Obiliq nemaju pristup robi koja se nalazi u radnjama kosovskih Albanaca, jer su vlasnici odbili da ih usluže.  Istovremeno, drugi scenario viden je u Kosovu Polju/Fushë Kosovë, gde su kosovski Srbi bili u mogucnosti, uz izvesna ogranicenja, da dodu do robe u nekim radnjama kosovskih Albanaca.  Zapravo u nekim radnjama, vlasnici služe svoje musterije Srbe koristeci srpski jezik, cak i u prisustvu musterija kosovskih Albanaca.  Pa ipak, motorna vozila kojima u ovom kraju putuju kosovski Srbi redovno se zasipaju kamenicama.  U drugim krajevima, znacajno opste poboljsanje slobode kretanja i pristupa robi i uslugama može se prekinuti nasiljem.  Na primer, relativno opste poboljsanje mobilnosit i meduetnicko opstenje zabeleženi su u regionu Gnjilana/Gjilane. ^[6]   U Gnjilanu/Gjilan i Vitini/Viti, kosovski Srbi se sve vise krecu ulicama, odlaze u radnje i koriste javne službe.  U gradu Gnjilanu/Gjilan, povecano kretanje direktan je rezultat napora medunarodne zajednice da omoguci specijalni transport da bi Srbi iz okolnih krajeva dosli na pijacu u grad tri puta nedeljno.  KFOR je u pocetku bio vidno prisutan tokom faze uspostavljanja poverenja, ali je vojno prisustvo uspesno i postepeno smanjeno.  U istom regionu, kosovski Srbi i Albanci redovno putuju, imaju uzajamne veze i trguju na zelenoj pijaci u Kamenici/Kamenicë.  Medutim, cak i takvo znacajno poboljsanje može se prekinuti nasiljem, kao u incidentu 4. januara 2002., kada je pet kosovskih Albanaca napalo trojicu kosovskih Srba, od kojih je jedan zadobio teske povrede glave.  Istog dana, drugih pet kosovskih Albanaca je uhapseno jer su kamenovali vozilo kosovskog Srbina, a slican incident se i to vece dogodio u opstini.  Situacija se u toj meri pogorsala, da su vlasti, da bi ublažile rastuce tenzije, privremeno uvele organiceni policijski cas u oblasti.  U istom regionu, mali broj preostalih Srba u gradu Urosevcu/Ferizaj i dalje je zatvoren u kuce i nema stvarnog napretka u njihovoj mobilnosti ili pristupu javnim službama.  U razlicitim mestima gnjilanskog regiona, kao sto su neka sela ili rute u kamenickoj opstini, kamenovanje ostaje uporan problem koji manjine odvraca od koriscenja pojedinih puteva, ali u drugim mestima regiona, kosovski Srbi sve vise prolaze svojim privatnim vozilima bez pratnje.  Ovi primeri ukazuju na lokalizovana poboljsanja u nekim krajevima, ali naglasavaju cinjenicu da ocena napretka u slobodi kretanja ponekad može zavarati ako se jednostavno posmatra kao odsustvo povecanja broja fizickih napada.  Ono sto je potrebno jeste proceniti kvalitet i trajnost prividne slobode kretanja, da li je povecanje mobilnosti praceno ucestalim trajnim pozitivnim kontaktima sa vecinskom populacijom, i da li su manjine u mogucnosti da svoju sve vecu mobilnost koriste u svrhu pristupa dobrima i uslugama. 

 

12.        Pored toga, individualna percepcija pripadnika manjina o slobodi kretanja i njihova licna resenost da ovo pravo ostvare jesu važni faktori vezani za poboljsanje situacije.  Percepcija manjina je, inter alia, rezultat prethodnog iskustva, objektivnog nivoa rizika, mera bezbednosti KFOR i licnih mera, kao i mehanizama predostrožnosti koje su pojedinci razvili tokom vremena.  U ovom smislu je primecen veoma postepen ali osetan porast malobrojnih pripadnika manjina kako opezno žure kroz gradske centre kakva je Pristina/Prishtinë da bi koristili usluge, mogucnost zaposlenja ili se sastali sa drugim osobama kako bi prekinuli osecaj izolacije ^[7] .  Drugi, riziku manje skloni pripadnici iste etnicke grupe na istim mestima, ne usuduju se da iskorace iz svojih stanova bez organizovane pratnje.  Ovo ne znaci da ova druga kategorija ljudi ogranicava svoju slobodu kretanja usled preteranog opreza zbog svoje percepcije rizika, vec pre da oni pripadnici manjina koji se odluce na kretanje, prihvataju proracunati rizik posle gotovo tri godine neprekidnog mesanja u njihove osnovne slobode.

 

Odgovor vlasti

13.        Procena prirode i stepena nesigurnosti i nedostatka slobode kretanja s kojima se suocavaju manjine predstavlja samo prvi korak u resavanju problema.  Nalaženje resenja zahteva procenu o tome koje su mere vlasti preduzele (ili treba da preduzmu) kako bi osigurale bezbednost i poboljsale slobodu kretanja.  Glavni autoritet je KFOR, odgovoran da osigura sigurno i bezbedno okruženje, ali postaje sve važnije prouciti ulogu policije, medunarodne policije UN i Kosovske policijske službe (KPS), jer - dugorocno - preuzimanje pune odgovornosti za bezbednost gradana, javni red i sprovodenje zakona pada u domen ovih struktura, pogotovo KPS.  Takode je važno prouciti ulogu civilnih vlasti, medunarodnih kao i domacih, u resavanju pitanja nesigurnosti i nedostatka slobode kretanja, i u preduzimanju koraka da se one poprave.  Uloga pravosudnog sistema je posebno važna u resavanju pitanja bezbednosti, a njome cemo se baviti u narednom odeljku.

 

14.        Najvažniji razvoj u odgovoru vlasti u ovom periodu jeste odluka KFOR da izmeni svoj pristup i promeni svoje bezbednosne mere sirom Kosova.  Cilj koji je naveden u vezi ovog pristupa bio je da se izbegne svaka situacija gde bi bezbednosne mere mogle, indirektno, da stvore percepciju pretnje, povecaju barijere medu etnickim zajednicama, obeshrabre meduetnicke kontakte, ili ojacaju izolaciju manjinskih zajednica.  Kljucni element nove strategije bio je da se ukinu ili smanje staticne mere bezbednosti (npr., osmatracnice/kontrolni punktovi) u korist prosirene prostorne bezbednosti putem povecanja mobilnih patrola i drugih manje uocljivih mera. ^[8]   Razliciti kontigenti KFOR smatraju da su mobilne patrole efikasnije u odvracanju od etnicki motivisanih zlocina, i da omogucavaju brže reagovanje na incidente ma gde da se dese u enklavama ili mesovitim krajevima.  Sto se slobode kretanja tice, KFOR je, s jedne strane, nastavio da pomaže transport manjina pod pratnjom (u nekim krajevima dajuci cak pratnju za nove linije).  S druge strane, u drugim krajevima je poceo da smanjuje pratnju (koju preuzima policija UNMIK), ili zamenjuje direktnu i uocljivu pratnju manje vidljivim i indirektnim merama bezbednosti.  Razliciti tipovi mera bezbednosti koje je KFOR usvojio u nekim krajevima pokazuju pozitivne rezultate u uklanjanju vestackih barijera medu zajednicama i pozitivno uticu na povecanje pokretljivosti manjina.  Na drugim mestima, rezultati su bili manje uspesni, mada nema indicija da je bezbednosti objektivno kompromitovana.  Neposredni (kratkorocni) rezultati sprovodenja novih mera bezbednosti, u smislu smanjenja staticnih kontrolnih punktova i promene ili smanjenja aranžmana bliske pratnje, nalaze se u daljem tekstu.  Detaljno je analizirano nekoliko lokacija gde je KFOR sproveo uklanjanje staticnih mera bezbednosti.

 

15.        U Caglavici/Cagllavice (mesovitom selu u opstini Pristina/Prishtinë) su uklonjeni staticni kontrolni punktovi, a istovremeno su povecane koordinisane patrole KFOR, policije UNMIK i KPS (samo sa policajcima Srbima).  KFOR i policija UNMIK tvrde da nije bilo promena u bezbednosnoj situaciji od uklanjanja punktova i osmatracnica.  Medutim, receno je da stabilnosti doprinose razliciti faktori, kao sto su odsustvo imovinskih razmirica i veliki broj policajaca UNMIK koji tamo žive.  Mada je bezbednost ostala stabilna, Srbi i dalje prodaju svoju imovinu, prvenstveno zato sto nemaju izvor prihoda zbog ogranicene slobode kretanja, koja ih ne samo sprecava da potraže zvanicno zaposlenje, vec ih sprecava da se osecaju sigurno dok obraduju svoja polja.  Pripadnici srpske zajednice su potvrdili da imaju utisak da je lokalna situacija mirna, ali da se i dalje plase da se krecu van sela.  Izgleda da nove mere bezbednosti jos uvek nisu povecale poverenje ili mobilnost.

 

16.        Pocetkom januara 2002., KFOR je uklonio kontrolni punkt "D26" i napustio osmatracnicu postavljenu na glavnom putu izmedu albanskog sela Kosutovo/Kushtove (Mitrovica/Mitrovicë) i srpskog sela Zupce/Zupce (srpsko selo u opstini Zubin Potok u blizini albanskog sela).  Punkt je bio jedan od nekoliko kontrolnih punktova koji su kontrolisali pristup Zubinom Potoku, ukljucujuci selo Cabra/Çabra, jedino selo kosovskih Albanaca u opstini (1,500 stanovnika).  Punkt je trebalo za stiti sve zajednice u ovom mesovitom kraju.  KFOR je po uklanjanju punkta povecao mobilne patrole u ovoj oblasti.  U oblasti koja okružuje D26, KFOR veruje da se bezbednosna situacija popravila, bez ozbiljnih incidenata 2001., i bez ijednog incidenta od uklanjanja punkta.  Interakcija i kooperacija izmedu kosovskih Srba u opstini Zubin Potok, koji cine vecinu, i manjinskog stanovnistva kosovskih Albanaca u selu Cabra/Çabra se povecava.  Dvoje od 17 clanova opstinske skupstine su kosovski Albanci i postoji dobra saradnja izmedu njih i srpskih clanova skupstine.  UNMIK je objasnio da je sve manje potrebna pratnja kosovskim Albancima zaposlenim u opstini.  Iako su reakcije dveju zajednica umerenije, obe su izrazile želju da medusobno saraduju.  Policija i civilna uprava UNMIK u Zubinom Potoku su se protivile uklanjanju punkta, tvrdeci da staticne mere bezbednosti pružaju veci nivo sigurnosti i stvaraju psiholosku sigurnost medu stanovnistvom.  Ovo protivljenje je izgelda takode bilo vezano za cinjenicu da policija UNMIK i Srbi kažu da nisu bili obavesteni o odluci KFOR da ukloni kontrolni punkt.  Kosovski Srbi iz sela Zupce/Zupçe kažu da se osecaju manje sigurni kao rezultat uklanjanja punkta.

 

17.        Enklava u gornjem Orahovcu/Rahovec, kraju grada gde žive Srbi, Romi i Egipcani, ima tri pristupa i sva tri je ranije cuvao KFOR.  Tri punkta su najpre napustena, a potom oktobra 2001. uklonjena.  KFOR je umesto punktova povecao broj patrola.  Na ovom mestu, posebno važan cilj bilo je smanjenje psiholoske barijere koju je izazvalo uocljivo odvajanje enklave.  KFOR je preduzeo informativnu kampanju u kvartu, sastajuci se sa vodama zajednica, pre uklanjanja punktova.  Policija UNMIK je konsultovana pre uklanjanja staticnih mera bezbednosti, i nije videla razlog da modifikuje sopstvene mere zato sto KFOR nije smanjio svoje obaveze.  KPS je ukljucena u patroliranje, sama ili sa medunarodnim policijskim snagama, mada radi samo jedan policajac KPS Srbin.  Posle uklanjanja staticnih mera, policija UNMIK je potvrdila da se zlocini nisu povecali, a KFOR je situaciju opisao kao "mirnu, ali ne stabilnu". ^[9]   Pripadnici zajednice kosovskih Srba takode osecaju da se ukupna bezbednosna situacija poboljsala.  Uprkos prvobitnoj strepnji zbog uklanjanja staticnih kontrolnih puntova, zajednica sada ima pozitivniji stav o promenama u merama bezbednosti, pogotovo jer su im punktovi stvarali utisak da su "zatvoreni" u enklavi.  Uklanjanje puntova omogucava Albancima da ulaze u enklavu, a romsko i egipcansko stanovnistvo se sada mesa sa albanskom zajednicom u gradu, mada je bilo nekoliko incidenata.  Mada je psiholoski uticaj na Srbe povoljan, stvarni uticaj u smislu slobode kretanja i interakcije jos nije viden, a Srbi i vecinska zajednica ostaju podeljeni.  Srpsko stanovnistvo i dalje ne napusta enklavu tvrdeci da se plase i da se njihovo zastrasivanje nastavlja.

 

18.        Trenutne mere bezbednosti u srpskom povratnickom selu Osojane/Osojan predstavljaju kontrast u odnosu na prethodne scenarije. ^[10]   Okolna brda prirodno stite cetiri srpska sela locirana u dolini pet kilometara od glavnog puta.  Od povratka kosovskih Srba u selo, u kasno leto 2001., nije bilo incidenata.  Okolinu Osojana/Osojan intenzivno kontrolise i stiti KFOR.  Postoje dva staticna punkta na oba kraja doline, jake snage KFOR redovno patroliraju dolinom, a okolne planine se osmatraju sa uzvisenih osmatracnica reflektorima, sto sve cini potpuno zasticenu oblast.  Srpska zajednica do danas nije imala vece kontakte sa svojim albanskim susedima (osim nekoliko izuzetaka, ukljucujuci susedske kontakte medu pojedincima, i ogranicen i oprezan kontakt sa albanskim radnicima koji u dolinu dolaze da rade na projektima rekonstrukcije).  Pripadnici srpske zajednice se plase reakcije Albanaca ukoliko bi pokusali da naprave kontakt, i zauzeli su odbramben i izolacionisticki stav od svog povratka.  Normalizacija odnosa izmedu Srba povratnika i vecinskog stanovnistva nije jos ni pocela.  Postojece bezbednosne prepreke ne sprecavaju kretanje Srba van enklave (mada veoma ogranicavaju ulazak drugih u enklavu), ali pojacavaju izolacionisticke stavove medu povratnicima, kao i negativne percepcije kod vecinske populacije.  KFOR je nedavno najavio svoju nameru da pocne da smanjuje staticne mere bezbednosti, sa konacnim uklanjanjem glavnog kontrolnog punkta.

 

19.        Na lokacijama koje su detaljno ispitane, uklanjanje staticnih mera KFOR nije dovelo odmah do povecanja etnickog nasilja.  Stepen pozitivnog psiholoskog uticaja na manjinske zajednice izgleda da varira u zavisnosti od lokacije i doticne situacije i, sto je veoma važno, od toga da li je KFOR unapred jasno obavestio zajednicu (i policiju) o svojim merama (i razlozima za te mere).  Uocljive barijere koje pojacavaju tendencije zajednica da izbegavaju ili minimalizuju kontakt, kao u Osojanu/Osojan, nemoguce je održati na dugi rok, i samo po sebi je nepoželjno.  U svim slucajevima gde su promenjene mere bezbednosti, od kriticne važnosti je pojacana uloga policije UNMIK i KPS, kao i komplementarne inicijative medunarodnih i domacih civilnih vlasti u promovisanju dijaloga i izgradnje poverenja.

 

20.        Mada se udaljavanje od staticnih mera uglavnom odnosi na lokalnu bezbednst, strateski pomak KFOR takode ima za posledicu promene u vezi pratnje koja omogucava slobodu kretanja.  Policija UNMIK sve vise preuzima odgovornost za pratnju, ali KFOR nastavlja sa znacajnim svakodnevnim aktivnostima u pratnji pojedinaca, privatnih vozila ili komercijalnih autobuskih konvoja, i posebnih autobuskih linija kojima je sponzor medunarodna zajednica.  U nekim krajevima pratnja se zapravo povecala kako se organizuju nove inicijative za transport manjina ili dodaju nove rute.  Na drugim mestima, pratnja se smanjuje po broju, ili se menja strategija ka manje uocljivom pristupu.

 

21.        Ekspanzija usluga pratnje KFOR izmedu manjinskih krajeva, ukljucujuci izolovana sela i zaseoke, daje vise prilike manjinama nego ranije, pogotovo kosovskim Srbima (koji su suoceni sa najvise ogranicenja), da putuju.   Na primer, septembra 2001. KFOR je otpoceo pratnju autobuske linije UNMIK izmedu enklave u gornjem Orahovcu/Rahovec i Gracanice/Graçanicë, preko malih srpskih sela i zaselaka u opstini Liplja/Lipjan, jednim delom rute koristeci alternativne puteve koje je asfaltirao KFOR u svrhu transporta manjina, izbegavajuci neke vecinske krajeve.  Takve vanredne mere su uveliko pomogle manjinama da putuju po Kosovu.  Od marta 2002., produženje vozne linije od centra Kosova Polja/Fushë Kosovë do Zvecana/Zveçan, koja ce sada saobracati od Leska/Leshak do Ðeneral Jankovica/Hani i Elezit, predstavlja jos jedan primer koji povecava pokretljivost manjina van njihovog neposrednog okruženja.  Manjine na Kosovu generalno doživljavaju ogranicenu ali povecanu mogucnost kretanja, dok ozbiljne prepreke jos uvek postoje u nekim zajednicama, pogotovo u urbanim sredinama i izolovanim zaseocima.

 

22.        Istovremeno, KFOR je pokusao da, kadgod je moguce, smanji direktnu pratnju u korist prostorne bezbednosti. ^[11]   Tokom ovog perioda, to nije imalo uticaja na stepen bezbednosti, mada su u nekim slucajevima manjine imale, u vecoj ili manjoj meri, krizu poverenja u vezi ovih promena.  Na primer, u Suvom Dolu/Suvidoll (mesovitom selu u severnoj Mitrovici/Mitrovicë), KFOR je uocljivu pratnju konvoja autobusa i vozila tenkovima zamenio manje uocljivim merama, kao sto je postavljanje vojnika u autobuse i/ili pracenje autobusa iIi konvoja vojnim džipovima, uz održavanje veceg prisustva samo na strateskim mestima na putu, kao sto su albanski krajevi.  Uprkos cinenice da nije bilo naglog povecanja incidenata (periodicno kamenovanje se nastavlja na istom nivou), putnici pripadnici manjina se osecaju manje sigurni, mada vecina nastavlja da koristi transport kao neophodnost, pogotovo oni koji tako putuju na posao.  Jos jedan primer su srpska sela Suvo Grlo/Suvogërll i Banja/Banjë (Srbica/Skenderaj), gde je KFOR smanjio pratnju srpskih stanovnika oklopnim transporterima (APC), ^[12] tražeci od njih ili da pesace ili da sopstvenim vozilima putuju izmedu sela, uz patrole KFOR duž dva kilometra puta.  Srpska zajednica se žalila da KFOR nije stalno prisutan, a strah kombinovan sa nekoliko incidenata kamenovanja je uticao na povecanu strepnju i znacajno smanjenje kretanja, sto je povecalo izolaciju.

 

23.        Uprkos stragegiji KFOR da smanji direktnu pratnju u korist prostorne bezbednosti, bezbedna pratnja je nažalost jos uvek neophodna, a drugi aranžmani - kao sto je obezbedenje sigurnog prevoza do posla za manjine - jos uvek predstavlja normu pre nego izuzetak.  Zaista, UNMIK priznaje da uz prilicne teskoce zadržava svoje manjinsko osoblje zaposleno u javnim službama, jer se manjinsko osoblje cesto ne pojavljuje na poslu ili jednostavno da otkaz zbog nedostatka bezbednog prevoza.  Ovo je posebno zabeleženo u urbanim centrima, gde se nalazi najveci broj upravnih službi.  Da bi resila ovaj problem, Direkcija UNMIK za infrastrukturu je februara 2002. inicirala pilot projekat sa cetiri autobuske linije za zaposlene u javnim službama iz svih regiona do Pristine/Prishtinë, ^[13] uz procenjene troskove do maja 2002. od 360000 evra.  Mnogi pripadnici manjina se oslanjaju na ovakve mere, dok drugi sve vise odlucuju da se krecu uz odlucnu licnu resenost u suocavanju sa rizikom.  Vlasti imaju jasnu obavezu da poboljsaju bezbednost tako da se svudge osigura sloboda kretanja; da ustanove privremene mere za povecanje opste mobilnosti; da ustanove posebne mere kako bi sprecili da problemi slobode kretanja uticu na dostupnost osnovnih službi.  Cesto se odgovornost u ove tri oblasti vidi strogo u okviru KFOR i/ili medunarodnih civilnih vlasti.  Medutim, postaje sve jasnije da medunarodni akteri treba da preduzmu korake,ne samo da ogranice konflikt putem specijalnih mera kakve su posebne autobuske linije i vojne mere bezbednsti, vec takode putem negovanja meduetnickih odnosa koji ce doprineti transformaciji bezbednosnog okruženja.  Ova poslednja odgovornost se jedino može ostvariti aktivnim angažovanjem i resenoscu lokalnih vlasti i voda zajednica, uz podrsku medunarodne zajednice.

 

24.        Kao sto smo ilustrovali u prethodnom tekstu, opste mere bezbednosti KFOR, u koordinaciji sa inicijativama u oblasti transporta civilnih agencija, bile su kljucne za garantovanje progresivne mobilnosti manjina.  Važan izuzetak, problematican sa stanovista ljudskih prava, jeste praksa MNB(J) ^[14] u vezi kontinuiranih ogranicenja u slobodi kretanja za kosovske Srbe u prizrenskoj opstini.  Kosovski Srbi iz Župe u opstini Prizren, koji su uglavnom raseljeni u srpskoj vecinskoj opstini Strpce/Shtërpcë, prema istoku, jos uvek su ograniceni u izboru da se slobodno krecu van odredene zone u Prizrenu. ^[15]