PRISTUP PRAVOSUÐU

 

25.        Pristup pravosudnom sistemu je posebna vrsta pristupa osnovnim službama, cija važnost za sve manjine dobija na znacaju.  Tretman manjina u okviru sistema krivicnog pravosuda, u položaju optuženih ili žrtava, cini važnu oblast bezbednosti - samo pravicna i javna sudenja osumnjicenih izvrsilaca meduetnickih zlocina mogu da osiguraju vladavinu prava.  Jednaku važnost ima i pristup gradanskim sudovima.  Pravni sistem treba da omoguci delotvorne pravne lekove za mnoge od kljucnih problema s kojima se manjine suocavaju, ukljucujuci diskriminaciju i imovinska pitanja, tako da je od vitalnog znacaja da manjine budu u stanju da koriste sistem gradanskog pravosuda koji ce zadovoljiti njihove potrebe i sprovesti odluke.  Manjine imaju slicne probleme u pristupu obema granama pravosudnog sistema.

 

Fizicki pristup sudovima

26.        Najveci problem za odredene manjinske grupe u pristupu sudovima jeste fizicki pristup.  U gradanskim predmetima, manjine moraju biti u stanju da dodu do sudova kako bi uložile zahtev ili se pojavile kao stranka, dok u krivicnim predmetima treba da budu prisutne na sudu kao svedoci ili optuženi.  Sve manjine pri koriscenju pravosudnog sistema treba da imaju pristup advokatima i sudskom personalu koji su takode pripadnici manjina.  Sloboda kretanja je kljucni problem koji utice na fizicki pristup sudovima, sto varira od jedne grupe do druge, i od regiona do regiona.  Na primer, neke manjinske grupe, kao Askali i Egipcani u Prizrenu i Peci/Pejë, i pripadnici svih manjinskih zajednica u Kamenici/Kamenicë, iskusili su poboljsanje mogucnosti da se slobodno krecu u okviru opstinskog sedista, te su tako u stanju da fizicki dodu do sudova.  Druge grupe, kao kosovski Srbi u Orahovcu/Rahovec i malim enklavama u centralnom Kosovu, i kosovski Albanci na severu Kosova, imaju ogranicenu slobodu kretanja, te im je potrebna pomoc (npr. pratnja) da bi stigli do zgrade suda.

 

27.        Reagovanje vlasti je razlicito.  Postoji autobuska linije koja ide od južne Mitrovice/Mitrovicë do suda na severu grada, ali ovo jos uvek stvara probleme kosovskim Albancima koji su manjina na severu, jer prvo moraju da stignu do južne strane grada.  Jedan problem se pokazuje u slucaju dvoje Srba zaposlenih u sudu u Orahovcu/Rahovec.  Iako zaposleni od marta 2001., oni nisu u mogucnosti da stignu do posla (pa stoga nisu placeni) zbog nedostatka slobode kretanja i propusta da se za njih organizuje pratnja.  Ovo se izgleda desava iz dva razloga - prvo, da ni KFOR ni policija UNMIK nisu bili u stanju da se dogovore sa Misijom UN u vezi pratnje, i zbog problema sa finansiranjem iznajmljivanja vozila. ^[1]   U srpskoj enklavi Goraždevac/Gorazhdec, (Pec/Pejë) jedna kancelarija UNMIK prima tužbe od Srba i predaje ih u njihovo ime sudu.  Za Srbe u Strpcu/Shtërpcë, koji nemaju pristup bilo kakvom sudu UNMIK, nema posebnih mera (zvanicno, oni su pod juriskdikcijom sudova u Urosevcu/Ferizaj, ali nemaju slobodu kretanja da bi tamo stigli).  Mada je pre 1999. sud u Urosevcu/Ferizaj imao kancelariju u Strpcu/Shtërpcë, UNMIK je nije ponovo otvorila, a trenutno nema sredstava da to ucini.

 

Zaposljavanje u sudovima

28.        Jedan pokazatelj o tome koliko su manjine u prilici da pristupe sudovima uopste jeste koliko njih želi i može da radi u sudovima.  Do aprila 2002., postavljeno je 343 sudija i tužilaca i 456 sudija porotnika u 55 sudova na Kosovu.  Od 343 sudija i tužilaca, 16 (4,71%) su kosovski Srbi (od kojih samo cetvoro zapravo rade), sedmoro (2,06%) su Turci, 12 (3,53%) Bosnjaci (od kojih desetoro radi) a dvoje (0,59%) su Romi.  Albanci cine 89,11% sudija i tužilaca.  Medutim, s obzirom da je samo cetvoro Srba i desetoro Bosnjaka zapravo preuzelo svoja imenovanja, precizniji procenti za ove dve grupe su 1,18% Srba i 2,9% Bosnjaka.

 

29.        Relativno nizak broj pripadnika manjina koji rade u okviru pravosudnog sistema, i cinjenica da neki od imenovanih zapravo ne obavljaju svoju funkciju, može se pripisati nekolikim problemima.  Najvažniji problemi su nedostatak fizickog pristupa i slobode kretanja, kontinuirani paralelni srpski pravosudni sistem, i diskriminacija, ukljucujuci opstu percepciju da su sudije pripadnici manjina samo potrebni za slucajeve koji se ticu manjina.  Jedan primer ovog poslednjeg uzroka jeste slucaj dvojice srpskih sudija porotnika iz Orahovca/Rahovec.  Postavljeni 2001., nikada od njih nije traženo da ucestvuju u sudskom vecu.  Zaposleni u sudu su izjavili da ih nikad nisu pozvali jer nije bilo slucajeva koji se ticu kosovskih Srba.

 

Paralelne strukture

30.        Jedan od kljucnih problema - koji pogotovo pogada kosovske Srbe - ostaje postojanje paralelnih sudova, koji su rasireni.  Na primer, postoje paralelni sudovi za MitrovicuMitrovicë i severne srpske opstine, postoji "Opstinski sud Urosevac" lociran u Leskovcu, centralna Srbija, (koji nominalno takode pokriva Strpce/Shtërpcë), i "Opstinski sud Lipljan," lociran u Nisu, centralna Serbija, ali ima sudiju koji se nalazi u samoj opstini Lipljan/Lipjan.  Personal ovih sudova, ukljucujuci sudije, jos uvek placaju beogradske vlasti, za koje se tvrdi da vrse pritisak na sudije Srbe koje je UNMIK postavila u kosovske sudove da daju ostavke.  Ove sudove Srbi jos uvek koriste u pokusaju da rese sporove ukljucujuci imovinu, registraciju i, na severu, krivicne predmete.  Oni mogu, teoretski, da sude u krivicnim kao i u gradanskim predmentima, mada se sudovi van severnih opstina ne bave krivicnim predmetima jer nemaju nikakvu stvarnu moc da svoje presude sprovedu.  Sami sudovi nisu legitimni na Kosovu jer ih UNMIK ne priznaje, ali UNMIK do sada nije preduzela mere da prekine njihovu delatnost.

 

31.        Ovi paralelni sudovi su veoma problematicni iz nekoliko razloga.  Njihovo postojanje i kontinuirana upotreba predstavljaju znak da Srbi na Kosovu i Beograd, ne prihvataju, ne veruju ili ne koriste sudove UNMIK (koji imaju ovlascenja da sprovedu svoje odluke).  Stavise, sami paralelni sudovi ne donose nikakvu korist zajednici kosovskih Srba jer, s obzirom da nemaju moc da sprovedu svoje presude, nisu u stanju da proizvedu delotvoran pravni lek za parnice i samo komplikuju stvari, kao sto je slucaj sa imovinskim parnicama.  U krivicnoj materiji, Srbi u severnim opstinama rizikuju da budu izloženi dvostrukom riziku ako im za isto delo sudi paralelni sud, a potom sud UNMIK, koja nece priznati odluku paralelnog suda.  To se stvarno dogodilo jednom kosovskom Srbinu iz Zubinog Potoka, koji je proveo 16 meseci u pritvoru u Srbiji, imao sudenje u paralelnom okružnom sudu za Kosovsku Mitrovicu, na kojem je osloboden optužbe za ubistvo, a potom je uhapsten i ponovo mu je sudeno u Okružnom sudu UNMIK u Mitrovici/Mitrovicë.  Time sto ne koriste sudove UNMIK, koji imaju ovlascenja da sprovedu svoje presude, kosovski Srbi nanose stetu sopstvenim interesima kada je u pitanju dosledno sprovodenje pravde.

 

Advokati i jezici

32.        Pristup pravnom sistemu podrazumeva takode dostupnost pravnog saveta.  I ovo predstavlja poseban problem za manjine, koje imaju ogranicenu slobodu kretanja.  Dok osobe imaju pravo, prema medunarodnom pravu (direktno važecem na Kosovu), na delotvornu pravnu pomoc, ovo ne znaci obavezno da imaju pravo na advokata iz redova sopstvene etnicke zajednice, mada je zbog jezika ovo poželjno.  Dobro je sto advokati pripadnici manjinskih zajednica izgleda nemaju vecih problema u pristupu sudovima, osim teskoca sa slobodom kretanja.  Zaista, jedan advokat Srbin iz Mitrovice/Mitrovicë je izjavio da ni on niti njegove srpske kolege nemaju problema u sudovima UNMIK.  Svejedno, na Kosovu jos uvek nema advokata Roma, a svega nekoliko advokata Srba radi unutar sistema.

 

33.        Pitanje upotrebe jezika u pravosudnom sistemu jos uvek generalno predstavlja problem.  Prevodi uredbi UNMIK na srpski i albanski kasne, sto izaziva teskoce i vecinskim kao i manjinskim okrivljenima/strankama/advokatima u razumevanju i upotrebi zakona.

 

Diskriminacija

34.        Pracenje pristupa pravosudu sugerise da ima manje dokaza o direktnoj diskriminaciji u pravosudnom sistemu nego sto je ranije beleženo.  Najjasniji primer ranije diskriminacije poticao je od postupka prema Srbima optuženim za ratne i etnicke zlocine kojima je sudeno 2000., u vreme povisenih emocija.  Zabrinutost OEBS zbog ovih sudenja, objavljena u izvestajima o pravnom sistemu, resena je ucescem medunarodnih sudija zajedno sa domacim, koji su sudili u obnovnljenim procesima.  U izvesnom broju gradanskih parnica koje su pracene, a koje se ticu manjina, nema dokaza o bilo kakvoj diskriminaciji u konacnim presudama suda.  Kao potvrdu, jedan od malobrojnih Srba advokata koji rade u redovnoj sudskoj administraciji, izjavio je da nije iskusio diskriminaciju u sistemu.

 

Krivicno pravosude

35.        Tokom perioda koji pokriva izvestaj, policija UNMIK i KPS su nacinile važan i znacajan napredak u sprovodenju zakona i borbi protiv kriminala, posebno u borbi protiv nelegalnih aktivnosti kao sto su izbegavanje placanja carine, sverc, nezakonito posedovanje oružja, provale, krade vozila i drugih dobara, i napadi povezani sa licnim ili porodicnim nesuglasicama izmedu osoba istog etnickog porekla.  Policija UNMIK nalazi da se povecava prijavljivanje "normalnih" krivicnih dela, kao i sposobnost policije i sudskih organa u identifikaciji, hapsenju i sudenju pociniocima ovih krivicnih dela.  Progres u sprovodenju zakona ostaje uopste organicen u oblasti etnicki motivisanog nasilja, mada je napretka bilo.  Siroko je prihvaceno da najveci broj ozbiljnih interetnickih zlocina koji su izvrseni tokom protekle dve i po godine nije rezultirao ni identifikacijom niti hapsenjem osumnjicenih pocinilaca, i da se vecina etnickih zlocina iz 1999. i 2000. ne goni. ^[2]   Ali ako pažnju usmerimo na najskoriju proslost, ima poboljsanja u hapsenju i gonjenju zlocina iz etnickih pobuda pocinjenih u 2001.  To je imalo za posledicu izvestan broj uspesnih optužnica u teskim slucajevima etnicki zasnovanog nasilja, ukljucujuci ubistva.  Na primer, 12. decembra 2001. jedan kosovski Albanac je osuden za nezakonito posedovanje oružja i izazivanje opste opasnosti u vezi postavljanja bombe u radnju u Gnjilanu/Gjilan u maru 2001. (radnja je bila u vlasnistvu Albanca, ali su rezultati policijske istrage nagovestili da je žrtva bila meta jer je vlasnik radnje imao poslovne veze sa Srbima).  Isto tako, tri kosovska Albanca su osudena za ubistvo 4. februara 2002. u vezi pucnjave iz vozila u pokretu na jednog Srbina u blizini Kamenice/Kamenicë u junu 2001.  Tokom ovog perioda, u toku je bilo sudenje dvojici kosovskih Albanaca u vezi pucnjave u Vitini/Viti  30. aprila 2001., u kojoj je ubijen jedan Srbin.  Oni su 12. aprila 2002. osudeni za ubistvo Srbina i nanosenje teske telesne povrede jednom slucajnom prolazniku Albancu.  U svim ovim slucajevima, sudsko vece je cinilo dvoje medunarodnih i jedan domaci sudija.

 

36.        Uprkos ovome, s obzirom na zabeležene lose rezultate u hapsenju i gonjenju tokom najveceg dela protekle dve godine, manjinska populacija i dalje drži da je mali broj pocinilaca zlocina iz etnickih pobuda uhapsen, sto nastavlja da utvrduje njihov strah za licnu sigurnost.  Konstantni slucajevi odsustva istrage i propusta da se gone manje ozbiljna krivicna dela jos vise utvrduju uverenje da na Kosovu vlada odsustvo straha od kazne kada je u pitanju meduetnicko nasilje, sto ima za posledicu da mnogi pripadnici manjina nisu motivisani da prijave nasilje.  Pripadnici manjinskih zajednica su rekli da "ne vide svrhu" da stalno prijavljuju organima za sprovodenje zakona manje ozbilne ali neprestane oblike maltretiranja koje trpe, pogotovo u slucajevima kada su pocinioci kamenovanja ili drugih oblika maltretiranja deca i omladina. 

 

37.        Svaka etnicka pristrasnost u sistemu krivicnog pravosuda, bez obzira da li je namerna ili ne, znaci da pripadnik manjine optužen za krivicno delo nece imati pravicno sudenje.  Kao sto je vec receno, 2000. godine  bilo je dosta zabrinutosti zbog nepravicnih sudenja za ratne zlocine i druga teska dela koje su navodno pocinili kosovski Srbi tokom 1998-1999.  Pitanja u vezi pravicnosti sudenja uglavnom su resena vecim angažovanjem medunarodnih sudija u ovakvim slucajevima, i kada su u pitanju tekuci procesi i u reviziji ranijih predmeta gde je bilo navodne pristrasnosti.  Medutim, neki problemi ostaju.  Na primer, Srbi u Gracanici/Gracanicë koji se suocavaju sa sudenjem u Pristini/Prishtinë jos uvek imaju problema da dobiju pravni savet, u obezbedivanju pratnje do Suda za prekrsaje i u bezbednosti unutar ovog suda.

 

38.        Znacajan broj sudenja u okružnim sudovima kasni, ili je sudska istraga ometena, u predmetima gde su svedoci Kosovski Srbi.  Ima znacajnih logistickih problema da se ovi svedoci pozovu, jer je vecina napustila Kosovo i ne mogu se naci u centralnoj Srbiji, a oni koji su jos uvek na Kosovu odbijaju da dodu na sudsko rociste ukoliko im se ne garantuje bezbednost.  Odsustvo važnih svedoka u krivicnom sudskom postupku dovodi do ozbiljnih kasnjenja koja uticu na pravo okrivljenih, koji su normalno takode pripadnici manjinske zajednice, da im se sudi u razumnom vremenskom roku. ^[3]   Tokom ovog perioda bilo je nekoliko presuda (takode za ratne zlocine) kosovskim Srbima, koje je Vrhovni sud poslao nazad na ponovljeni postupak na prvostepenom sudu zato sto cinjenice nisu bile pravilno utvrdene jer važni svedoci iz Srbije nisu pozvani.  Jedan primer: slucaj kosovskog Srbina osudenog na 12 godine i sest meseci zatvora za ubistvo iz etnickih pobuda, Vrhovni cud je aprila 2001. poslao nazad na ponovljeno sudenje zato sto je trebalo da svedoci kljucni svedok Srbin.  Tokom obnovljenog procesa, ceo postupak je kasnio zato sto se svedoci nisu pojavili.  Poslednje rociste, sredinom februara 2002., ponovo je odloženo jer se svedok odbrane nije pojavio, a medunarodni sudija predsedavajucci je izjavio da ce "poslednja prilika biti data svedoku odbrane da svedoci".  Rezultat obnovljenog procesa jos uvek je nejasan, vise od deset meseci posle odluke o obnovi sudenja.  Opsti nedostatak podrske za svedoke, pomoci i mehanizama zastite nastavljaju da ometaju sudski postupak u ovakvim slucajevima.

 

39.        Nedostatak slobode kretanja i potreba za pratnjom izazivaju posebne probleme pritvorenim pripadnicima manjina.  Na primer, jedan problem je transport pritvorenih Srba koji se pustaju iz pritvora nazad svojim kucama.  U Gnjilanu/Gjilan policija UNMIK i sud odricu svoju odgovornost da osiguraju takav transport, tvrdeci da pritvoreni treba pre toga da naprave aranžmane sa svojim porodicama.  Ovaj problem je konacno resen kada su lokalne srpske zajednice pružile pomoc za transport oslobodenih Srba kucama, a takode obecanjem KFOR da ce pomoci.

 

40.        Nastavlja se rasireni problem porodicnih poseta i pristupa advokata pritvorenim pripadnicima manjina.  Pravo pritvorenih na pristup spoljnjem svetu, sto znaci pravo na komunikaciju i primanje poseta, garantuju domaci važeci zakon i medunarodni instrumenti za ljudska prava, a to garantuje osnovnu zastitu protiv zloupotrebe ljudskih prava.  Stvarna mogucnost za posete porodica ili advokata manjina u krajevima bez slobode kretanja zavisi od mogucnosti pratnje policije ili KFOR, sto cesto varira.  Cak i kada se obezbedi pratnja, posebno za advokate kosovske Srbe, advokati pripadnici manjina cesto imaju veoma ograniceno vreme za posete svojim klijentima i, prema tome, za pripremanje istinske i delotvorne odbrane.  Advokati kosovski Albanci se suocavaju sa identicnim teskocama pri konsultaciji sa klijentima i pripremanju odbrane za one pritvorene u severnom delu Mitrovice/Mitrovicë.

 

Gradansko pravosude

41.        Gradansko pravosude može resiti neke od najozbiljnijih problema koji pogadaju manjine, pogotovo diskriminaciju, pristup osnovnim službama i imovinska pitanja.  Medutim, kada se pogleda koriscenje gradanskog pravosuda, nadeno je da manjine jos uvek retko koriste sistem gradanskog pravosuda, mada je broj slucajeva možda u porastu od veoma niskog pocetnog stanja. ^[4]   Manjine tvrde da postoji vise razloga za ovo.  Vrlo je važno da samo mali broj njih jeste svesno ili veruje da pravosudni sistem može zadovoljiti njihove potrebe.  Ovo može biti posledica nepoznavanja sistema, ili uspesnosti sistema, ili verovanja (opravdanog ili ne) da sistem ne može da pruži delotvoran lek, ili nije u stanju da ga pruži, ili da službenici sistema nece pružiti pomoc manjinama.  Drugi razlog su zapravo fizicka ogranicenja u pristupu sudovima.  Poslednji razlog je kontinuirano postojanje paralelnog sudskog sistema, koji kosovski Srbi koriste bez obzira na nedostatak ovlascenja ovih sudova da sprovedu delotvorne mere i cinjenicu da koristeci nelegitimne strukture manjine zapravo smanjuju direktan pritisak na pravosudne strukture UNMIK da zadovolje njihove potrebe.

 

Pravni lek i posebne mere

42.        Dva su bitna pokusaja da se posebno resi problem pristupa manjina pravosudnom sistemu.  Prvi je Projekt za gradanska prava Norveskog saveta za izbeglice ^[5] koji obezbeduje pravnu pomoc za manjine.  Ovaj rad ima neprocenjiv znacaj kao jedini izvor direktne pravne pomoci u gradanskim predmetima, koji omogucava manjinama da zapocnu parnicu, a takode da pregovaraju o poravnanju, na primer u slucajevima zaposljavanja.  Bez ovakvog posebnog programa, najveci broj pripadnika manjina ne bi imao pristupa pravnom leku zbog nedostatka informacija ili nedostatka slobode kretanja, pored nedostatka pravne pomoci.  Na primer, decembra 2001., jedan Askali je dobio pozitivnu presudu u pristinskom opstinskom sudu za povratak na svoj predratni posao u KEK, ako rezultat parnice kou je vodio NSI.  Osoblje NSI je identifikovalo slucaj posto se susrelo sa Askalijem u podujevskoj opstini.  Sud je nasao da je KEK neosnovano odbila da vrati coveka na posao.  KEK je priznala da je zaposleni dosao na posao septembra 1999., da bi se vratio na posao, ali je tvrdila da se nije javio na posao u predvidenom zakonskom roku.  Sud je odbio ovu argumentaciju, složivsi se da je radnika trebalo primiti nazad na posao jer je obavestio KEK o svojim namerama da radi, a da zbog svog etnickog porekla nije imao slobodu kretanja da bezbedno putuje do radnog mesta, te nije mogao ispostovati rok predviden zakonom. ^[6]   Ovaj slucaj naglasava kriticnu važnost besplatnih programa pravne pomoci, koji cine napor da pridu manjinama koje drugacije ne bi imale pristup delotvornim pravnim lekovima. ^[7]

 

43.        Krajem 2001., posle potpisivanja Zajednickog dokumenta izmedu UNMIK i Beograda, Odeljenje pravde je osnovalo Sekciju za pravosudnu integraciju koja ce se usmeriti na pristup manjinskih zajednica pravosudnom sistemu.  Sekcija ima tri cilja: integraciju sudija i tužilaca pripadnika manjina u sudove; pomoc u pristupu sudovima za manjine u enklavama; i pracenje predmeta manjina u sudovima.  Ovaj dobrodosao razvoj je skrenuo pažnju na poboljsanje pristupa manjina na svim nivoima, kao i na promociju integrisanog pravosudnog sistema, pre nego sistema u kojem, na primer, sudije Srbi imaju posla samo sa Srbima.  Sekcija se jos uvek formira i može doneti rezultate, ali ostaje neophodna potreba da UNMIK resi problem paralelnih pravosudnih struktura zajedno sa vlastima u Beogradu.