DISKRIMINACIJA I PRISTUP OSNOVNIM JAVNIM SLUŽBAMA

 

44.        Pored bezbednosti i slobode kretanja, diskriminacija je jos jedno kljucno pitanje koje ima uticaja na mogucnost manjina da žive normalnim životom na Kosovu.  Diskriminacija, direktna ili indirektna, ^[1] namerna ili ne, sprecava ravnopravan pristup manjina osnovnim javnim službama i zaposljavanju,  sprecava uslove pravednog izbora o povratku.  Imperativ je da se praksa diskriminacije, posebno ako dolazi od vlasti, prepozna, eliminise i da se manjinama pruži delotvoran lek protiv diskriminacije.  Istovremeno, pristup osnovnim službama ne samo da zahteva da se diskriminacija ispravi, vec da se takode rese problemi slobode kretanja i paralelnih struktura.

 

Ravnopravnost u pristupu obrazovanju

45.        U sferi obrazovanja, pitanje nedostatka slobode kretanja i bezbednosti za manjinske zajednice sprecava funkcionisanje efikasnog sistema obrazovanja na svim nivoima koji bi bio u skladu sa medunarodnim standardima ljudskih prava u obrazovanju za manjine. ^[2]   Ovi faktori se manifestuju u oblastima kakve su zaposljavanje kvalifikovanih nastavnika koji ce poducavati na jezicima manjina, pristup visokom obrazovanju, i transport ucenika pripadnika manjina do skole i nazad.  U regionu Mitrovice/Mitrovicë, na primer, transport predstavlja glavni problem za srpsku zajednicu koja živi u enklavama na jugu opstine, u Vucitrnu/Vushtrri i Srbici/Skenderaj, i koja zavisi potpuno od svakodnevne pratnje KFOR.  Ako bi ova pratnja prestala ili bila smanjena, trenutno ne postoji rezervni plan koji bi se mogao upotrebiti.

 

46.        U mnogim srpskim enklavama postoje nedavno rekonstruisane osnovne skole.  Medutim, kvalifikovani nastavnici kosovski Srbi koji žive u istom regionu i koji bi morali putovati, ne prijavljuju se za radna mesta u enklavama, najvise zbog bezbednosti i problema sa transportom (pratnjom KFOR), s kojima bi se morali suocavati svakog dana.  Skole su stoga cesto primorane da kao nastavnike zaposle ljude iz sela, koji imaju niže kvalifikacije.

 

47.        Takode, opsti problem za vecinu srpskih enklava sirom Kosova jeste da mnoge pružaju samo osnovno obrazovanje, tako da ucenici srednjih skola u ovim enklavama moraju da putuju van enklave da bi pohadali srednje skole.  Bez integrisanog skolskog sistema i slobode kretanja, ovo izaziva ozbiljne probleme.  Na primer, iz razloga bezbednosti, srpski ucenici u Vucitrnu/Vushtrri mogu pohadati samo srednje skole locirane u severnoj Mitrovici/Mitrovicë ^[3] , a ne srednju skolu u svojoj opstini.  Pratnja od mnogih sela obicno nije organizovana svakog dana, tako da srednjoskolska deca moraju otici u severnu Mitrovicu/Mitrovicë i tamo ostati citave nedelje.  Roditelji cesto naglasavaju teskoce pri nalaženju i placanju smestaja u Mitrovici/Mitrovicë.

 

48.        Teskoce dalje komplikuje cinjenica da se na nekim lokacijama smanjuje bezbednosna pratnja, a od roditelja se traži da preuzmu odgovornost za transport dece do skola, cesto bez konsultovanja.  U nekim slucajevima, kao sto je region Pristine/Prishtinë, od daka se traži da putuju do skole prevozom bez pratnje, a vojnici su postavljeni na "osetljivim" tackama duž puta.  Kada je KFOR nametnuo ovu meru u pristinskom regionu bez konsultovanja roditelja, oni su prestali da salju decu u skolu od 14. januara do 4. februara 2002.  Posle razgovora s KFOR, deca su se vratila u skolu, ali roditelji i dalje imaju ozbiljne rezerve.  Preko 200 srpske dece srednjoskolskog uzrasta ili starije na pristinskom ruralnom severu nema nikakav ili ima neadekvatan pristup obrazovanju.

 

49.        Ministarstvo za obrazovanje, nauku i tehnologiju PISU (MONT) sacinilo je projekt po nazivom "Skolski autobusi za decu manjina i ugroženih zajednica na Kosovu".  Projekt, za koji jos uvek treba naci medunarodnog sponzora, pokusace da resi pitanje skolskog transporta za manjine i drugu ugroženu decu, ali mu nedostaje plan ucesca snaga bezbednosti u sprovodenju.  Dokument takode pominje da su "uprave skola izvestile o znacajnom povecanju broja skolske dece manjina koja redovno pohadaju skolu ili novoupisane dece u svim opstinama gde je uveden transport skolskim autobusima u [prethodnom] projektu", i daje brojke kako bi potkrepio ovu tvrdnju. ^[4]

 

Pristup visokom obrazovanju

50.        Pristup universistetskom obrazovanju za studente koji govore srpski se poboljsao u ovom periodu, mada putem uspostavljanja paralelne strukture u severnoj Mitrovici/Mitrovicë, sto je UNMIK odobrila.  Do oktobra 2001., kosovski Srbi i drugi studenti pripadnici manjina koji upotrebaljavaju srpski jezik zapravo nisu imali pristup universitetskom obrazovanju na Kosovu, jer je jedina institucija, Pristinski universitet, njima bio nedostupan zbog problema bezbednosti, i iskljucivo su ga koristili studenti govornici albanskog jezika. ^[5]   Posle juna 1999., universitetski studenti kosovski Srbi, od kojih je najveci broj raseljen van Kosova ili u severnim opstinama, nastavili su predavanja na "relociranim" fakultetima pod istom administracijom Pristinskog universiteta (1991-1998) kao pre sukoba, ali u razlicitim gradovima u Srbiji (npr., Nisu, Krusevcu, Vranju).  UNMIK se 2001. sporazumela sa beogradskim vlastima o restauraciji ovih fakulteta na Kosovu, iako u severnoj Mitrovici/Mitrovicë, te stoga kao odvojena i paralelna struktura.  U jesen 2001. neki su studenti poceli pohadati predavanja u severnoj Mitrovici/Mitrovicë, a pocetkom 2002., ogranak universitetskog sistema na severu je otvoren u Gracanici/Graçanicë, za studije srpskog i engleskog jezikaiI književnosti. ^[6]   Mada obeshrabruje da universitetsko obrazovanje za studente koji govore albanskim odnosno srpskim nastavlja da bude podeljeno (bez nagovestaja kada ce biti moguce spojiti ih), svejedno je veoma važno da studenti koji govore srpskim sada imaju pristup instituciji visokog obrazovanja na teritoriji Kosova.  Zaista, cesto je nedostatak visokog obrazovanja navoden kao jedan od kljucnih razloga zasto se povratak mladih raseljenih lica ne smatra verovatnim.  Medutim, glavni problem za studente koji govore srpski (kosovske Srbe, Bosnjake i druge) koji žive u mestima van severnih opstina, kao sto smo naveli u slucaju osnovnog i srednjeg obrazovanja, ostaje neodgovarajuca sloboda kretanja koja otežava pristup obrazovanju.  Diskriminacija je takode jedno pitanje koje treba resiti kako bi se postigle jednakost u pristupu i integracija na dugi rok.  I dok su osnovne prepreke za pohadanje Universiteta u Pristini/Prishtinë u ovom trenutku za studente koji ne govore albanski kao prvo i najvažnije nesigurnost i nedostatak slobode kretanja, oni malobrojni kontakti koje su posebno kosovski Srbi imali sa ovom institucijom (npra., da bi dobili dokumenta), ukazuju na to da je diskriminacija pitanje kojim se treba pozabaviti.

 

Paralelni sistemi obrazovanja i njihov uticaj na pravo na obrazovanje

51.        Veliki problem u sistemu obrazovanja ostaju paralelni sistemi uspostavljeni na celom Kosovu, gde Srbi prakticno imaju "sopstvenu" obrazovnu strukturu kojom upravlja Beograd, i koja ima konfuzan i nelagodan odnos sa obrazovnim sistemom UNMIK.  Primer koji sledi ilustruje probleme koji se mogu javiti kada manjinska zajednica pokusa da organizuje sopstvene skole u izolovanom selu, i komplikacije koje mogu nastati kada paralelni sistemi preuzmu odgovornost za razlicite sustinske i administrativne aspekte procesa obrazovanja.

 

52.        Primer pružanja obrazovanja u selu Crkolez/Cërkolez u opstini Istok/Istog ilustruje uticaj paralelnih skola.  U ovom selu, gde u predratnom periodu nije postojala skola, zajednica je zbog izolovanosti srpskog dela sela osnovala takozvanu "kucnu skolu" za osnovno obrazovanje.  U skoli poducavanju postojeci nastavnici, sto predstavlja meru koja treba da obezbedi da srpska deca dobiju makar minimalno obrazovanje.  Skola se nalazi u privatnoj kuci, ima 12 ucenika svih razreda osim prvog, a prati nastavni program za osnovne skole Ministarstva za obrazovanje Srbije.  Ministarstvo snabdeva skolu opremom i nastavnim materijalnima, dok UNMIK obezbeduje skolski pribor.  Skola nema stalnu zgradu.  Od donacije jedne medunarodne NVO kupljen je plac, ali skolska zgrada se ne može sagraditi jer nema sredstava.  U proslosti, pripadnici medunarodne zajednice su sa srpskom i albanskom zajednicom raspravljali o mogucem projektu osnivanja meduetnicke skole u selu.  Ali pregovori izmedu dveju zajednica su propali kada se javilo pitanje gde ce se skola nalaziti i kako ce se voditi.  Uopste, srpska zajednica je htela da ima sopstvenu skolu u svom delu sela zbog zabrinutosti za svoju bezbednost i da bi osigurali stalan pristup skolskoj zgradi u buducnosti.

 

53.        U osnovnoj skoli trenutno radi 13 osoba.  Zaposleni u skoli su se žalili zato sto nisu svi nastavnici Srbi koji su to želeli mogli biti zaposleni, zbog kriterijuma UNMIK o odnosu broja ucenika i nastavnog osoblja.  Medutim, naden je kompromis u januaru 2002.  UNMIK je zaposlila direktora, jednog tehnicara i sest nastavnika, a Ministarstvo za obrazovanje Srbije placa preostalih pet zaposlenih.

 

54.        Ovaj slucaj ilustruje mnoge od problema koji mogu nastati zbog paralelnih sistema obrazovanja na Kosovu.  Prvo, ocigledni dvostruki sistem administracije za personal je nezadovoljavajuci.  Drugo, kvalitet nastavnog osoblja je tesko proceniti jer se postavlja pitanje koje standarde primeniti u ocenjivanju njihovog znanja: Ministarstva za obrazovanje Srbije ili Ministarstva za obrazovanje, anuku i tehnologiju PISU (MONT).  Trece, nastavni program Ministarstva za obrazovanje Srbije može stvoriti probleme ako postoje razlike u standardnim zahtevima programa izmedu srpskog Ministarstva i PISU MONT.  Cetvrto, Ministarstvo za obrazovanje Srbije daje besplatne udžbenike, ali tu mogu nastati teskoce ako izabrani tekstovi ne zadovoljavaju standarde MONT, i sta se može preduzeti u slucaju oprecnih standarda koji namecu selekciju knjiga gde tekstovi mogu biti zastareli, ili su kontroverzne politicke sadržine.  Stoga stepen u kojem skola može raditi u takvoj nejasnoj situaciji može biti važan problem, cak i kada se postigne kompromis, kao u ovom slucaju.  Upravo daci u krajnjem slucaju placaju cenu zbog ovakve podeljene skolske administracije, bez obzira sto pravo na skolovanje pripada njima, a ne njihovim roditeljima.  I naravno, paralelni sistemi obrazovanja u velikoj meri smanjuju kontakt izmedu zajednica, usporavajuci izglede za pomirenje u buducnosti.

 

Inicijative za mesovite skole

55.        Dok najveci broj dece manjina i dalje ima malo izbora sem da obrazovanje dobije putem ad hoc paralelnih strukture, inicijativa za integraciju skola u opstinama Kosovska Vitina/Viti i Orahovac/Rahovec ukazuju na pozitivan primer aktivnih napora da se osigura ravnopravan pristup obrazovanju.  Ove inicijative ilistruju da je moguce, uz kooperaciju svih zajednica, poci u pravcu cilja da se jednak pristup zajednickim obrazovnim resursima, uz pomoc opstinskih struktura, omoguci deci svih etnickih zajednica.

 

56.        U Mogilama, mesovitom selu u opstini Vitina/Viti koje naseljavaju etnicki Albanci i etnicki Srbi, deca obe zajednice pohadaju osnovnu skolu u istoj zgradi, u razlicitim smenama.  Ocekuje se da ce pojedini predmeti, kao sto su likovno ili fizicko vaspitanje/sportovi, biti držani u integrisanim razredima, uz ucesce albanskih i srpskih daka.  Slicna inicijativa za multietnicku skolu nedavno je pocela da se sprovodi u mesovitom selu Binac (taode u Vitini/Viti).  Ranije, srpska deca su pohadala osnovnu skolu u jednoj ad hoc skoli u privatnoj kuci, dok su albanska deca koristila osnovnu skolu u selu.  Aprila 2002., neki srpski daci su poceli da pohadaju casove u glavnoj skolskoj zgradi, u jednoj ucionici, dok su albanski ucenici casove imali u dve susedne ucionice.  Planiraju se zajednicke aktivnosti za ovu skolsku decu.

 

57.        Inicijative za mesovitu skolu u Binacu i Mogilama su zasnovane na sporazuju izmedu UNMIK, KFOR, lokalnih opstinskih zvanicnika, direktora skola, nastavnika i roditelja, i rezultat su posredovanog dijaloga.  Deca etnickih Srba dobijaju poduku na sopstvenom jeziku, prema standardnom srpskom nastavnom programu, dok deca etnickih Albanaca poduku dobijaju na svom jeziku, po nastavnom programu koji se primenjuje na Kosovu.  Uloga medunarodnih službenika je jos uvek veoma važna (na primer, u Mogilama medunarodno osoblje medunarodne NVO Karitas drži mesovite casove, uz ucesce lokalnih nastavnika), ali je predvideno da, kako se program razvija, celokupno vlasnistvo kao i odgovornost za resavanje problema koji nastanu, u sve vecoj meri preuzimaju lokalne zajednice.  U Mogilama postoje planovi za formiranje multietnickog udruženja roditelja i nastavnika koje bi moglo da se bavi mogucim brigama i problemima kako se budu javljali.  Mada su ove inicijative relativno nove, one cine veoma pozitivan primer integracije koju podržava zajednica u sferi obrazovanja.  Ne samo da ovakve inicijative unapreduju interese dece time sto osiguravaju ravnopravan pristup obrazovanju na maternjim jezicima, vec i olaksavaju i ohrabruju interakciju medu decom razlicitih etnickih grupa, a takode promovisu izgradnju tolerancije u najmladoj kosovskoj generaciji.

 

58.        Slicna inicijativa za mesovitu skolu sprovodi se u gornjem Orahovcu/Rahovec, trenutno uz aktivno ucesce albanskih, romskih i egipcanskih ucenika u novoj skoli izgradenoj na novoj lokaciji izmedu vecinskog i manjinskog susedstva. ^[7]   Casove na albanskom jeziku pohada 275 dece (20% romske i egipcanske), i dele sve aktivnosti.  Trenutno radi samo jedan nastavnik pripadnik manjina (Egipcanin), a zajednica tvrdi da je razlog nedostatak kvalifikovanih kandidata.  Deca nemaju vojnu ili policijsku pratnju, niti posebne mere bezbednosti u skoli, prema svesnoj odluci da se deca okupe u normalnom okruženju (koje se i doživljava kao takvo).  Ovo je bilo moguce doslednim poboljsanjem bezbednosne situacije u tom kraju.  Uprkos naporima da se izgradi poverenje i pocetnim znacima volje i entuzijazma kod pripadnika srpske zajednice pre nego sto je skola otvorena januara 2002., ova inicijativa jos uvek nema za rezultat ucesce srpske dece u radu skole.  Zabrinutost koju je izrazila srpska zajednica vezana je za bezbednost.  Preko 50 srpske dece i dalje uci u posebnoj zgradi, uz neproporcionalno veliki broj nastavnika Srba (11) i drugog skolskog osoblja.  Oklevanje da se uzme ucesce u mesovitoj skoli može biti (delimicno) stoga sto nastavnici nisu skloni da preduzmu korake za koje se može smatrati da ce podriti ocuvanje nastavnog programa i obrazovnog sistema Srbije, kao i zbog želje da se ocuva status quo, gde pojedinci primaju plate od Beograda pored plata UNMIK.  Medutim, bezbednost se uvek navodi kao glavna prepreka.

 

Obrazovanje na maternjem jeziku

59.        Pravo svake osobe koja pripada manjinskoj zajednici da nauci sopstveni jezik jasno je utkano u medunarodne instrumente za zastitu ljudskih prava, ako i u kosovski Ustavni okvir. ^[8]   Primer koji sledi ilustruje teskoce koje imaju neki pripadnici bosnjacke zajednice u ocuvanju svog jezika kao esencijalnog dela identiteta.

 

60.        U opstini Ðakovica/Gjakovë, dostupnost osnovnog obrazovanja na bosnjackom jeziku predmet je zabrinutosti u bosnjackoj zajednici, a roditelji osecaju da u stvari nemaju mnogo izbora osim da decu upisu u skole koje ce ih lisiti prava da se skoluju na sopstvenom jeziku.  U opstini je osnovan razred za nastavu na bosnjackom za sedmoro ucenika, ali bilo je mnogo problema vezanih za opstanak ovog razreda zbog nedostatka nastavnika, neredovnog placanja postojecih nastavnika i malog broja ucenika.  Prosle godine, prema tvrdnji bosnjackog predstavnika, nastava je otkazana, a neka deca morala su poceti skolu na albanskom jeziku od prvog razreda, te su tako izgubila prvi razred. ^[9]

 

61.        Roditelji Bosnjaci u Ðakovici/Gjakovë uopste, nisu skloni da im deca uce zvanicni nastavni program na albanskom tvrdeci da ce, s obzirom da njihova deca ne govore tecno albanski, nagla promena jezika uticati nepovoljno na njihovo obrazovanje.  Mnogi roditelji ne bune se protiv cinjenice da deca uce albanski, jer svi ucenici Bosnjaci uce u osnovnoj skoli albanski kao poseban predmet.  Naprotiv, oni priznaju korist od ovog metoda kao nacina da se njihovoj deci osiguraju bolji izgledi na buducem tržistu rada.  Medutim, roditelji daka povlace granicu ako deca treba da se odreknu sopstvenog jezika, te zato zahtevaju dostupnost obrazovanja na bosnjackom.  Oni insistiraju da su de facto podvrgnuti kulturnoj asimilaciji, a da ce nedostatak obrazovanja na bosnjackom obeshrabriti bosnjacke porodice da se vrate.  Medutim, postoje prakticne teskoce u obezbedivanju obrazovanja na bosnjackom jeziku za pripadnike ove zajednice u dakovackoj opstini, gde broj potencijalnih ucenika izgleda ne zadovoljava traženu kvotu za zaposljavanje neophodnog personala.

 

62.        Ima mnogo pitanja vezanih za ravnotežu izmedu prava pripadnika manjinske zajednice da uci svoj manjinski jezik uz finansiranje države, ali na Kosovu, ovo pravo ima poseban znacaj kao faktor koji može, na primer, olaksati uslove za povratak, i koji omogucava da jedna vec oslabljena zajednica nastavi da postoji, a da njeni pripadnici ostanu u domicilnim mestima.  Stoga postoji posebna obaveza, bez obzira na priznata ogranicenja sredstava, da se omoguci obrazovanje za brojcano male manjinske grupe na njihovom maternjem jeziku, jer je ovo pravo integralno povezano sa pravom da ostanu na Kosovu i pravom raseljenih porodica da se vrate.  Zato se moraju naci kreativna resenja koja ce resiti situacije kao sto je pomenuti slucaj. ^[10]

 

63.        Zajednica kosovskih Turaka ima dosta dobre mogucnosti za obrazovanje na svom jeziku na Kosovu.  Stavise, Turska daje stipendije studentima Turcima da tamo studiraju, posebno na universitetskom nivou, kao i turske NVO koje saraduju sa zajednicom. 

 

Posebne obrazovne potrebe zajednica Roma, Askalija i Egipcana

64.        U razmatranju obrazovnih potreba Roma, Askalija i Egipcana, treba najpre pomenuti da ove zajednice u razlicitoj meri imaju pristup obrazovanju u zavisnosti od toga da li uglavnom govore albanski ili srpski.  Uopsteno govoreci, Askali i Egipcani imaju tendenciju da govore albanski, dok Romi cesce upotrebljavaju srpski.  Jezik kojim govore ima uticaja na slobodu kretanja pripadnika svake zajednice, tako da, na primer, može negativno uticati na njihovu sposobnost da slobodno putuju do skole.

 

65.        Posebno je mali broj romske dece koja pohadaju skolu. ^[11]   Posebni razlozi su da roditelji decu ne ohrabruju da pohadaju skolu niti pokazuju entuzijazam za skolu, delimicno zbog nedostatka sposobnosti da komuniciraju na srpskom jeziku tako dobro kao na maternjem.  Romska zajednica koja živi u severnim opstinama nema mogucnost obrazovanja na svom maternjem jeziku. ^[12]   Na primer, romska deca iz kolektivnog kampa na severu Mitrovice/Mitrovicë pohadaju nastavu na srpskom u skoli lociranoj u blizini kampa.  Cinjenica da romska deca imaju samo opciju da dobiju obrazovanje na svom drugom jeziku može obeshrabriti njihovo ucesce, medutim, kada im se o tome postavi pitanje, roditelji Romi tvrde da radije salju decu na nastavu na srpskom jeziku, naglasavajuci da poboljsanje znanja jezika omogucava bolju integraciju.  Nedostatak opcija, u kombinaciji sa pritiskom da se asimiliraju u lokalnu vecinsku zajednicu, daju nezadovoljavajuci rezultat. 

 

66.        U regionu Mitrovice/Mitrovicë medunarodna zajednica pokusava preko razlicitih NVO da olaksa integraciju Roma u obrazovni sistem organizujuci casove usmerene na razvijanje tehnika ucenja, i pružanjem pomoci u nastavi i usavrsavanju jezika.  Svrha ove "dodatne nastave" jeste da se stave na nivo "jednakog znanja" sa drugim ucenicima kada podu u skolu.  KARITAS Francuske takode pokusava da ukljuci roditelje u ovaj projekt koji se trenutno sprovodi u kampu u Kosovskoj Mitrovici/Mitrovicë, kako bi promenili stav roditelja prema skolovanju i njegovom znacaju.

 

67.        Drugi faktor u pohadanju nastave koji utice na romsku decu jeste da li ih drugi ucenici, nastavnici I skolski administratori prihvataju.  U Leposavicu/Leposaviq je skola odbila da prihvati romsku decu koja žive u mitrovackom kampu jer navodno ne zadovoljavaju kriterijum skole u poznavanju srpskog jezika, sto je u suprotnosti sa pravom dece da imaju mogucnost za obrazovanje na sopstvenom jeziku ili da maternji jezik uce.  U slucaju romske dece, medutim, ovakva diskriminacija nije jednostavno rezultat postkonfliktnih uslova i nedostatka resursa; pre je rezultat sistematskog rasizma prema Romima koji ih stavlja u položaj manjine medu manjinama globalno, u gotovo svim drustvima u kojima žive.  

 

68.        U maloj zajednici od devet porodica Askalija, koje su se krajem 2001. vratile na Vranjevac/Kodra e Trimave (gradsko podrucje Pristine/Prishtinë), deca Askalija nisu mogla da pohadaju najbližu albansku osnovnu skolu zbog protivljenja direktora skole da se ucenici integrisu.  U obližnjoj skoli osoblje je izrazilo misljenje da ce deca Askalija morati da trpe probleme (zadirkivanje drugih ucenika, maltretiranje, bacanje kamenica) i nisu bili skloni da preduzmu mere za bezbolnu integraciju dece povratnika.  Medutim, druga albanska skola u kraju je pozdravila povratak Askalija, a direktor te skole je ucinio poseban napor da decu upozna sa drugim dacima i osigura dostojanstvenu integraciju, preduzimajuci korake kao sto su sastanci sa nastavnicima.

 

Ravnopravnost na polju zaposljavanja

69.        Problem jednakih mogucnosti zaposljavanje jeste jedno od kljucnih pitanja koje utice na odluku pripadnika manjinske zajednice da li da ostanu na Kosovu ili, ukoliko su raseljeni, da li da se vrate.  Nedostatak jednakog pristupa zaposlenju zavisi od nekoliko faktora, ukljucujuci bezbednost i slobodu kretanja, nepoznavanje vecinskog jezika, i praksu diskriminacije.  Važnost i dominacija svakog od ova tri faktora u mnogome variraju, u zavisnosti od etnicke grupe i lokacije, a razlika takode postoji u državnom u odnosu na privatni sektor.

 

Zaposljavanje u državnoj/javnim službama

70.        Javne službe (UNMIK, centralne vlasti i opstine) su najveci poslodavac manjina.  Najveci broj pripadnika manjina je nezaposlen.  Ali od malog procenta pripadnika manjinskih zajednica koji jesu zaposleni, preko 70% rade u javnom sektoru. ^[13]   Uprkos ovoj cinjenici, prisutna je samo delimicna usaglasenost sa Uredbom UNMIK 2001/9 ^[14] i Uredbom UNMIK 2001/36 ^[15] , tako da ima dosta mesta za progres.  Dok su neke strukture Privremenih institucija samouprave (PISU) dostigle odgovoran nivo zaposljavanja manjina, druge strukture, kao sto je Ministarstvo za obrazovanje, nauku, i tehnologiju (kancelarija u Pristini/Prishtinë - 0% manjinskog persolana; sva radna mesta popunjena), Ministarstvo za finansije i ekonomiju (0% manjinskog personala; 20 od 37 mesta popunjeno) i Kancelarija premijera (10% manjinskog personala; 10 od 77 radnih mesta popunjeno) jos uvek su daleko od nivoa koji predvida Uredba UNMIK 2001/19 ^[16] kao prihvatljiv minimum radnih mesta za manjine.  I mada ima jos mnogo slobodnih radnih mesta koja treba popuniti u svakom od ministarstava i Kancelariji premijera, mora se utvrditi da li je praksa konkursa do sada rezultat nedostatka iskustva u pokusaju da se zaposle manjine, problema u pronalaženju kvalifikovanih pripadnika manjina, ili jednostavno rezultat propusta da se usmeri prema izboru kandidata pripadnika manjina.  Treba primetiti da su druga ministarstva napravila znacajne korake u zaposljavanju manjina, kakvo je Ministarstvo za životnu okolinu i prostorno planiranje (sa 30% manjinskog personala; 120 od 294 popunjenih radnih mesta).

 

71.        Ovde cemo razmotriti neke od problema s kojima se suocavaju pripadnici manjinskih zajednica u potrazi za poslom u javnom sektoru.  Uredbe UNMIK 2000/45 ^[17] , 2001/9 ^[18] kao i 2001/36 ^[19] se cesto ne primenjuju.  Pored toga, mada se konkursi objavljuju u novinama na albanskom jeziku, oni se uglavnom ne objavljuju u novinama na srpskom jeziku.  Redovno se desava da se slobodna radna mesta ne prevode na jezike manjina.  Za neka radna mesta koja se popunjavaju i placaju iz centralnih administrativnih odeljenja (npr., Ministarstvo za obrazovanje, nauku i tehnologiju ili Ministarstvo za kulturu, omladinu, sport i pitanja lica nastanjenih van stalnog mesta boravka), konkursi i intervjui obavljaju se u Pristini/Prishtinë, sto ne omogucava potencijalnim kandidatima iz manjinskih zajednica da prime informacije o slobodnim radnim mestima.  Isto tako, zbog nedostatka slobode kretanja, pripadnici manjina cesto nisu u mogucnosti da prisustvuju intervjuu.  Vrlo cesto radna mesta koja se nude manjinama su nižeg ranga.  Na ovaj nacin, statisticki gledano kvote se ispunjavaju, ali kandidati pripadnici manjina zapravo nemaju pristup visim funkcijama u opstinskoj upravi.  Predstavnici manjina se cesto žale na nedostatak javnosti rada u procesu konkursa za opstinska radna mesta koja se odredena za manjine.  Navodi se da postoje slucajevi gde je komisija arbitrarno primila kandidate sa nižim kvalifikacijama.  Konacno, UNMIK ne obezbeduje da se tenderi za poslove objavljuju u novinama na srpskom jeziku, tako da srpska preduzeca na Kosovu nemaju ove informacije.

 

Zaposljavanje u javnim uslugama

72.        Procenat pripadnika manjina zaposlenih u sektoru javnih usluga sirom Kosova je neprihvatljivo nizak. U proslosti, ova preduzeca su bila opstinska preduzeca.  Medutim, ona ce ubrzo dobiti nezavisan status kao davaoci javnih usluga.  Nadzorni odbor za javne usluge je lokalno telo odgovorno za javne usluge, mada jedan nadzorni odbor može pokrivati vise od jedne opstine.  Odbor ^[20] je odgovoran za nadzor nad upravljanjem preduzecem kao i za imenovanje generalnog direktora i viseg personala.  Kako sada stvari stoje, sastav odbora ne osigurava participaciju manjina u donosenju odluka o razvoju javnih usluga, a posebno, ne osigurava da preduzeca postignu ravnotežu izmedu zaposljavanja vecinske i manjinske populacije.

 

Zaposljavanje manjina u državnoj službi

73.        U pregledu o zaposljavanju koji je napravio procenu nivoa zaposlenosti svih zajednica u okviru Konsolidovanog budžeta Kosova (KBK) u svim odeljenjima ZPAS, 93,9% ispitanika se identifikovalo kao etnicki Albanci, 1,5% kao Bosnjaci, 1% kao Srbi, 1,7% kao Turci, 0,5% kao drugi, a 1,5% nije odgovorilo.  Niko od ispitanika nije se identifikovao kao Askali, Hrvat, Egipcanin, Goranac ili Rom. ^[21]   Ovo ukazuje na tendenciju da se Srbi identifikuju kao Srbi, bez obzira sto su grupa prema kojoj se pokazuje najmanje tolerancije, dok su druge etnicke grupe manje sklone da se javno deklarisu kao pripadnici svojih grupa, pogotovo Romi, Askali ili Egipcani (ove grupe imaju smanjenu politicku participaciju), sto predstavlja mehanizam odbrane u okruženju gde su odvojena i marginalizovana manjina.  Prema podacima o personalu u svih 20 odeljenja, 26 (2,3%) od 1103 zaposlenih na KBK su pripadnici manjinskih zajednica. ^[22]   Stoga, ravnopravnost u zastupljenosti svih etnickih zajednica u državnoj službi je daleko od postavljenih standarda.  Cak i oni pripadnici manjina koji su zaposleni, imaju ozbiljna ogranicenja u mogucnosti da dodu na vise funkcije.

 

74.        U proceni ravnopravnih sansi za zaposlenje pripadnika manjinskih zajednica u opstinskoj upravi, jasno je da broj zaposlenih varira od jedne opstine do druge.  Razlog za ovo jeste da nema jasne politike niti procedure o pozitivnoj diskriminaciji na centralnom nivou, nedostaju jasne procedure za ohrabrivanje kandidata manjina, a takode delimicno zbog politickih nagodbi na opstinskom nivou koje cesto odreduju ko ce dobiti posao.

 

75.        Takode i neki dobronamerni pokusaji pozitivne diskriminacije da se ostvari balans u mogucnosti zaposljavanja na opstinskom nivou su ponekad rezultirali u indirektnoj diskriminaciji manjina.  Na primer, u bolnici u Bresju (ruskoj bolnici u Kosovu Polju/Fushë Kosovë), ranije Odeljenje UNMIK za lokalnu upravu (sada Ministarstvo za javne službe PISU) je odlucilo da uravnoteži broj radnika u zajednicama kako bi kompenzovali cinjenicu da su Srbi brojcano bili zaposleni u mnogo vecem broju (186 zaposlenih kosovskih Srba prema 16 kosovskih Albanaca).  U ovu svrhu, Odeljenje za lokalnu upravu je objavilo da ce 71 radno mesto biti rezervisano za kosovske Albance, a ukupno 53 ce biti odvojena za sve manjinske zajednice.  Kriterijum za takvu kvotu bio je zasnovan na zastupljenosti manjinske zajednice u Skupstini Kosova.  Odnos u Skupstini predstavlja problem, jer ovaj odnos ne odražava stvarni procenat pripadnika svake zajednice u ukupnoj populaciji u najvecem broju opstina.  Ovakve procente treba pažljivo izracunavati kako bi se ustanovio ciljni procenat za zaposljavanje manjina.  Medutim, veci je problem cinjenica da, iako je ovaj pokusaj ravnoteže u opstinskom zaposljavanju naizgled neutralan u svojoj nameri, on predstavlja indirektnu diskriminaciju prema srpskoj zajednici, jer ocigledno nije uzeta u obzir cinjenica da Srbi koji gube posao imaju mnogo manje mogucnosti da nedu drugi nego pripadnici ostalih zajednica.  Ovo je iz razloga njihove bezbednosti i nedostatka slobode kretanja, kao i male verovatnoce da ce neki pripadnik srpske zajednice naci posao u bolnici van enklave.  (Srpskom medicinskom osoblju nije dostupno zaposlenje u bolnici u Pristini/Prishtinë, niti pacijenti Srbi mogu da se lece u ovoj glavnoj regionalnoj instituciji; medicinsko osoblje i pacijenti oslanjaju se na bolnicu u Bresju.)  Tako ce pripadnci srpske zajednice izgubiti posao, a da nisu stvoreni uslovi za resavanje posebnih problema s kojima se moraju suociti kada traže posao na drugom mestu, sto narusava njihovo pravo na jednake sanse pri zaposljavanju.  Stoga se mora paziti da pokusaji ravnoteže u zaposljavanju pripadnika svih zajednice, koji su naizgled legitimni, ne predu granicu izmedu opravdane pozitivne diskriminacije i diskriminacije koja narusava medunarodne standarde ljudskih prava. ^[23]

 

76.        Zaposleni pripadnici manjina mogu predstavljati prvi izbor kada je u pitanju otpustanje s posla.  Poseban primer obuhvata prestruktuiranje bolnice i zdravstvenog sistema u Prizrenu, sto je ostavilo oko 30 Bosnjaka bez posla.  Ovo pothranjuje utisak da kosovske institucije kontrolisu kosovski Albanci, koji su ravnodusni prema pozitivnoj diskriminaciji, a koja se primenjuje samo na insistiranje pripadnika medunarodne zajednice.  Pa ipak, u malobrojnim opstinama se mogu primetiti pozitivna kretanja.  U Gnjilanu/Gjilan, najveci broj kosovskih Srba zaposlenih u opstini živi u susednim selima i bez problema putuju u grad.  U Kosovskoj Kamenici/Kamenicë, gde je dostignut visok stepen ukljucenosti kosovskih Srba u opstinsku skupstinu, nije zabeleženo mnogo prepreka za rad kosovskih Srba na opstinskim funkcijama.  U južnoj Mitrovici/Mitrovicë, zaposleni u opstini su posao dobili posto je konkurs objavljen za sva radna mesta, a prijave je pregledala komisija u kojoj su se nalazili predstavnici medunarodne zajednice kao posmatraci.

 

Ravnopravan pristup socijalnoj pomoci

77.        Ljudi na Kosovu trpe zbog sistema socijalne zastite koji jedva da funkcionise.  Nedostatak sposobnosti da se sprovede socijalni rad u zajednicama pogada manjinsku kao i vecinsku zajednicu.  Ali za pripadnike manjinskih zajednica postoji dodatni problem nedostatka slobode kretanja koja utice na mogucnost pristupa osnovnim socijalnim službama, pogotovo kada je u pitanju program socijalne pomoci (SPS).  Iz ovog razloga, mnoge manjine koje žive u enklavama ili su izolovane, i dalje se oslanjaju na mobilne službe da bi dobile informacije o socijalnoj pomoci, za registraciju i za dobijanje pomoci.  Tokom prve polovine 2001., služba socijalne zastite (preko centara za socijalni rad) je preuzela sprovodenje programa socijalne pomoci za manjine, delimicno putem zaposljavanja pripadnika manjina da bi SCR mogao da obavlja funkcije koje su 2000. godine obavljale uglavnom medunarodne NVO u ime službe socijalne zastite. ^[24]   Medutim, strogi kriterijumi za obnovu registracije ^[25] cesto za posledicu imaju brisanje sa liste pripadnika manjina korisnika PSP, ponekad bez prethodnog obavestenja, zapravo im dajuci samo ogranicenu mogucnost da obnove registraciju jer zavise od mobilnih servisa.  Prethodni izvestaj OEBS/UNHCR o položaju manjina tvrdio je da su manjine "kažnjene ovim sistemom", a da su odgovorne vlasti "propustile da preduzmu odgovarajuce korake..umesto sto [prebacuju] odgovornost na one koji su najmanje u mogucnosti da prevazidu diskriminaciju - na same korisnike."  Ova izjava, nažalost, i dalje stoji. 

 

78.        Pocetkom 2001., manjine su zapravo bile izuzete od zahteva za obnovom registracije jer CSR nisu jos bili u stanju da osiguraju službu poseta, a najveci broj pripadnika manjina nije mogao stici do kancelarija CSR zbog nedostatka bezbednosti.  U julu i avgustu 2001., humanitarne NVO i agencije kao OEBS i UNHCR su pocele da primaju žalbe prilikom poseta manjinskim zajednicama u razlicitim regionima Kosova da su korisnici prestali da primaju PSP.  U nekoliko slucajeva manjine koje su bile u mogucnosti da dodu do CSR prijavile su da im je receno da vise nisu registrovane na listi korisnika.  Posle raspitivanja, ustanovljeno je da su neke manjine izbrisane sa spiska jer su propustile rok za obnovu registracije (koji ranije nije pimenjivan).  Mnogim manjinama nije receno nista o roku za obnovu registracije, niti su mnoge posetili radnici CSR da bi im obnovili registraciju.  Na primer, jedna kosovska Albanka, nepokretna starica iz Leposavica/Leposaviq, zavisna od kucnih poseta, niti je primila pomoc, niti ju je posetio CSR.  Desetine srpskih porodica u Lipljanu/Lipjan se isto tako žalilo na nepredvideni gubitak pomoci, a u drugim opstinama druge manjine su iskusile iste probleme. ^[26]

 

79.        Sposobnost CSR da poboljsa rad sa manjinama zavisi i dalje od povecanja ne samo sposobnosti da osiguraju odgovarajuci protok informacija za manjinske zajednice, vec i sredstava za mobilni servis.  Tokom ovog perioda, radnici socijalne pomoci koji su zaposleni u manjinskim krajevima nastavili su da pate od nedostatka materijalnih sredstava kako bi mogli obavljati svoj posao.

 

80.        Dostupnost socijalne pomoci za pripadnike romskih zajednica izgleda predstavlja poseban problem.  U Prizrenu, zastupnici interesa RAE ^[27] su intervjuisali oko petnaest porodica kako bi saznali zasto one ne zadovoljavaju kriterijume za dobijanje socijalne pomoci.  Zastupnici interesa zajednica su saznali da, kada su porodice otisle do CSR i zatražile socijalnu pomoc, receno im je usmeno da nemaju pravo na pomoc i da ili nisu informisani o kriterijima, ili im je data pogresna informacija (kao, na primer, da treba da pokažu potvrdu da primaju pomoc u hrani).  Kada je OEBS obavestila CSR da najveci broj ovih odbijenih osoba izgleda zadovoljava kriterija za socijalnu pomoc druge kategorije, CSR se složio da ponovo intervjuise porodice i proceni njihovu izbornost.

 

81.        Navescemo jedan pozitivan primer: ranja prepreka u pristupu manjina PSP je uklonjena kada je uvedeno pravilo da direktori CSR imaju diskreciono pravo da izuzmu aplikante od zahteva da daju na uvid neka dokumenta, zato sto ih ne mogu dobiti, kako je cesto slucaj sa nekim manjinama, pogotovo Romima, Askalima i Egipcanima.

 

Ravnopravan pristup zdravstvenoj zastiti

82.        Pravo na odgovarajucu zdravstvenu zastitu je pravo koje mnogi pripadnici manjinskih zajednica ne uživaju.  Higijenski uslovi su cesto losi u zdravstvenim ustanovama, standardi cistoce su niski zbog nedostatka opreme za sterilizacjiju.  Mada sprovodenje standarda cistoce u zdravstvenim ustanovama može biti problem za sve zajednice na Kosovu, ono je posebno problem za pripadnike manjinskih zajednica koje ne mogu potražiti ustanove sa boljim higijenskim uslovima (kao sto su vece regionalne ustanove, ukljucujuci regionalne bolnice) ukoliko male, lokalne ustanove koje oni koriste nisu dobre.

 

83.        Pripadnici manjinskih zajednica takode možda nemaju apoteku unutar svoje zajednice gde bi mogli kupiti lekove, a zdravstvene ustanove nemaju redovno snabdevanje.  Dok primarna zastita u manjinskim zajednicama u manjoj meri zavisi od usluga mobilnih timova doktora KFOR, jos uvek postoje problemi sa prevozom lokalnih lekara do manjinskih enklava. ^[28]   Generalno, ukupno pitanje o tome kako medicinsko osoblje vecinske zajednice može pružati zdravstvenu zastitu manjinama, bilo u okviru manjinskih zajednica ili u zdravstvenim ustanovama u vecinskim krajevima, UNMIK ili pružaoci zdravstvenih usluga jos nisu resili na potpun i koordinisan nacin.

 

84.        Pitanja slobode kretanja i bezbednosti, na koja se stalno vracamo, sprecavaju pripadnike manjinskih zajednica da traže odgovarajucu zdravstvenu zastitu u vecinskim krajevima.  Sve je ociglednije da, kada je potrebna sekundarna ili tercijarna zastita, bolnica u severnoj Mitrovici/Mitrovicë ostaje najbliža dostupna lokacija na Kosovu - vozom ili pod pratnjom KFOR.  Pred toga, pojedini pripadnici manjinskih zajednica (npr., Romi ili Turci) se ne osecaju prijatno da potraže lecenje u mitrovackoj bolnici jer se plase loseg tretmana zato sto njihov prvi jezik nije srpski.

 

85.        Mada je medunarodna zajednica pokusala da sistem zdravstvene zastite na Kosovu dopuni za pripadnike manjinskih zajednica, mnogo treba uciniti da bi se osiguralo da, kada medunarodna zajednica smanji svoje prisustvo, postoji integrisan sistem zdravstvene zastite na Kosovu koji je u stanju da usluge pruži pripadnicima manjinskih zajednica.  Na primer, Romi, Askali i Egipcani koji žive u kampu u Plemetini/Plemetin, imaju pristup albanskoj ambulanti u Obilicu/Obiliq samo zato sto NVO koja vodi kamp (Italijanski konsorcijum solidarnosti) obezbeduje transport kadgod je potrebno.  Resenja kao ovo su daleko od održivih.  Trebalo bi povecati kapacitet ambulanti koje opslužuju mesovite zajednice, tako da bolje mogu da usluže manjine koje žive u ovim krajevima.  Ovo povecanje kapaciteta imace pozitivan indirektan efekt, na primer, u srpskoj ambulanti u selu Plemetina, koja bi mogla da opslužuje Babin Most i grad Obilic/Obiliq.  Zatim, KFOR bi trebalo da ima konkretan plan za postepeno predavanje KPS mera bezbednosti vezanih za pristup zdravstvenim ustanovama.  Istovremeno, i sto je najvažnije, sve zdravstvene ustanove moraju biti (a moraju se tako i doživljavati) pristupacne svim zajednicama, a za manjinske zajednice ne treba stvarati neodrživ paralelni sistem zdravstvene zastite, ne resavajuci problem diskriminacije u glavnom zdravstvenom sistemu.

 

86.        Konacno, pripadnici zajednica Roma, Askalija i Egipcana u Prizrenu su se žalili da se njima naplacuju visoke cene za zdravstvene usluge i lekove, bez obzira sto imaju pravo na ove usluge i lekove besplatno, preko sistema zdravstvene zastite na Kosovu. ^[29]   Informativna kampanja o pravu na zdravstvenu zastitu ce se usmeriti na ovu manjinsku zajednicu u prizrenskoj opstini.

 

Ravnopravan pristup komunalnim uslugama

87.        Pristup komunalnim uslugama, kao sto su kanalizacija, voda, struja i telefonske usluge, jos uvek je problem za pripadnike manjinskih zajednica na Kosovu.  Mnoga sela imaju ogranicen javni saobracaj, a cesto nemaju postu.  Pored toga, losi sanitetskih uslovi su problem u nekim selima gde nema kanalizacije, a otpadne vode idu direktno u reke.  Takode, sakupljanje dubreta i dalje je problem u manjinskim selima, kao i kvalitet vode za pice. ^[30]

 

88.        U krajevima gde žive pripadnici manjinskih zajednica cesto ima problema sa održavanjem sistema telefonskih veza.  Na primer, telefonske linije i stubovi su stari i cesto u raspadanju ili lose održavani, a pokrivenost mrežom mobilne telefonije nije odgovarajuca.  Potrosaci pripadnici manjina cesto se nalaze izmedu nesuglasica dve kompanije koje rade u istom kraju, zbog paralelnih sistema telefonskih usluga koje postoje u nekim krajevima.  U severnom delu mitrovackog regiona, na primer, samo mali broja korisnika kosovskih Albanaca ima linije kosovskog PTK sistema iz južnog dela grada.  Ostatak mreže od marta 2002. pokriva PTT, te stoga njome upravljaju telekomunikacione vlasti iz Srbije.  Jos uvek je nejasno kada i kako ce manjinske zajednice koje žive na severu Mitrovice/Mitrovicë dobiti pristup kosovskom telefonskom sistemu.

 

89.        U nekim selima, pripadnici manjinskih zajednica se žale da su im telefonske linije ukinute posto su primili upozorenje da plate racun koji nikada nisu dobili.  Drugi, kao u oblasti Gracanice/Gracanicë i Obilica/Obiliq, žale se na previsoke racune, arbitratno ukidanje usluga i nedostatak transparentnosti u procesu zaracunavanja usluga generalno.

 

90.        Pritužbe pripadnika manjinskih zajednica na usluge snabdevanja strujom slicne su kao i kada su u pitanju telefonske usluge.  Ceste su pritužbe da su procedure zaracunavanja usluga KEK, Kosovske elektricne kompanije, proizvoljne i da im nedostaje transparentnost.  Stalna pritužba je da, zbog nedostatka bezbednosti, citaci strujomera KEK nemaju pristup kucama i stanovima manjina kako bi mogli ocitati njihovu potrosnju.  Umesto toga, KEK koristi razlicite metode procene potrosnje struje, u zavisnosti od opstine.  Na primer, u Kosovu Polju/Fushe Kosovë, KEK je odredila tri tarife za potrosnju struje: 20 evra za nisku potrosnju, 35 evra za normalnu potrosnju i 50 evra za visoku potrosnju.  Ovo je zasnovano na proceni velicine kuce ili stana, a ne na stvarnoj potrosnji energije.