POLOŽAJ POSEBNIH MANJINSKIH ZAJEDNICA

 

182.     Svaka etnicka grupa zastupljena u raznolikoj populaciji Kosova je na nekom delu teritorije manjinska.  Dok nealbansko stanovnistvo cini etnicku manjinu sirom Kosova, Albanci cine manjinu u severnom Kosovu, gde etnicki Srbi cine vecinu.  Sve etnicke grupe se suocavaju sa problemima bezbednosti i slobode kretanja, kao i sa problemom pristupa razlicitim službama, sto varira u zavisnosti od etnicke pripadnosti i lokacije.  Ujedno, svaka etnicka grupa je i dalje ugrožena problemom nasilnog raseljavanja.  U ovom poglavlju se nastoji prikazati specifican položaj manjina, po etnickim grupama, uz ukazivanje na relativan stepen nesigurnosti, specificne probleme sa kojima se svakodnevno suocavaju, kao i eventualno poboljsanje situacije ^[1] .

 

Kosovski Srbi

183.     U specificnim opstinama, kosovski Srbi cine vecinu.  To je slucaj sa opstinama Strpce/Shtërpcë, urbanim delom  Mitrovicë/Mitrovice severno od reke Ibar i u severnim opstinama riverZvecan/Zveçan, Leposavic/Leposaviq i Zubin Potok.  U ostalim delovima Kosova oni cine manjinu, živeci u enklavama ili u izolaciji.  Kosovski Srbi ostaju primarna meta etnicki motivisanih nasilnickih napada.  Kao rezultat imamo cinjenicu da fizicka bezbednost ostaje najproblematicnije pitanje za one kosovske Srbe koji su u poziciji manjine, obzirom da ovakva situacija ne utice samo na njihov nacin života i fundamentalne slobode (kao sto je sloboda kretanja), vec i na uživanje raznovrsnih ekonomskih i socijalnih prava, neophodnih za život.  Da se kosovski Srbi jos uvek suocavaju sa kriticnim uslovima života govore i podaci o incidentima kao sto je onaj od 21. oktobra 2001. u kome je tesko povreden jedan kosovski Srbin iz sela Devet Jugovica, kada je tokom noci pucano kroz prozor u unutrasnjost njegove kuce; incident koji se zbio u selu Plemetina/Plemetin 30. januara 2002., kada je pet metaka ispaljeno iz pistolja na grupu srpske dece koja su cekala prevoz; ili, incident koji se dogodio u opstini Vitina/Viti, 27. januara 2002.,  kada su dva kosovska Albanca navodno pokusala da ubiju jednog kosovskog Srbina dok se vracao kuci, nakon cega su i uhapseni.

 

184.     Kosovski Srbi se suocavaju i sa problemom krsenja imovinskih prava.  To znaci da svoju imovinu prodaju pod prinudom, suocavaju se sa unistavanjem licne imovine, napadima na verske spomenike i lokacije, i skrnavljenjem grobova.  Dvadesetdevetog novembra 2001. u Gnjilanu/Gjilane, upucena je pretnja ženi srpske nacionalnosti da ce na njenu prodavnicu biti bacena bomba ukoliko je ne preda licu koje joj je uputilo pretnju.  Takode u Gnjilanu/Gjilan, 11. decembra 2001., bacena je eksplozivna naprava na kucu kosovskog Srbina, pri cemu su osteceni krov i zid; u istom regionu, 18. januara 2002., zbog spora oko zemljista, kosovski Albanac je pretio kosovskom Srbinu;  3. januara 2001. u Kamenici/ Kamenicë, dve kuce su napadnute, a  ispaljeni su i hici.  Obe su ostecene, a steta je izazvana i na vozilu koje se nalazilo u garaži.  Devetog marta 2002. u Novom Brdu/Novobërdë, tri lica su izvrsila kradu na imanju kosovskog Srbina, ozbiljno povredila vlasnika i otela mu stoku; žrtva, stara 66 godina, pretrpela je ozbiljne telesne povrede i opekotine posto je zapaljena suma oko imanja.  Jedanaestog marta 2002. u Podujevu/Podujevë, oskrnavljeno je srpsko groblje, pri cemu je sruseno dvanaest nadgrobnih spomenika.  Petnaestog marta 2002. u Strpcu/Shtërpcë, uhapseni su pocinioci albanske nacionalnosti pod tvrdnjom da su zapalili stalu kosovskog Srbina, pri cemu su izazvali znatnu imovinsku stetu.  Sedmog aprila 2002. u Orahovcu/Rahovec, nepoznata lica su zapalila kucu kosovskih Srba, te se smatra da je izvrseno krivicno delo paljevine.  Dvadesetdrugog aprila 2002., napustena srpska kuca u Klokotu (Vitina/Viti) pretrpela je tesku eksploziju.  Dvadesetsestog aprila 2002., na kucu kosovskih Srba bacena je rucna bomba, sto je prouzrokovalo materijalnu stetu.  Istoga dana u Obilici/Obiliq je zapaljen ambar kosovskog Srbina pri cemu su unisteni seno i alat.

 

185.     Kosovski Srbi se suocavaju sa uznemiravanjem, zastrasivanjem, ponižavanjem.  Najuobicajeniji oblik uznemiravanja je neprestano kamenovanje vozila koja transporuju kosovske Srbe.  Na primer: 9. januara 2002. u Kacaniku/Kaçanik, konvoj je zasut kamenicama, pri cemu je slomljen prozor i nanete su povrede lica jednom putniku srpske nacionalnosti; 5. februara 2002. u Lipljanu/Lipjan, tri decaka albanske nacionalnosti gadala su kamenicama vozilo u kome su se nalazili kosovski Srbi, pri cemu je vozac pretrpeo povrede glave.  Primarne mete ovih incidenata su cesto starija lica i žene, kao sto se vidi iz izvestaja primljenih septembra meseca 2001., gde se navodi slucaj uznemiravanja osamdesetjednogodisnje Srpkinje, stanovnice  Pristine/Prishtinë, ciji su prozori redovno gadani kamenicama, dok su nepoznata lica lupala na vrata njenog prebivalista uzvikujuci razne uvrede;  rezultat je bio takav da, nakon sto je uložila nekoliko zahteva KFOR da joj pruži zastitu, i posle ocevidnog ogorcenja i iscrpljenosti, izrazila je želju da napusti Kosovo i ode za Srbiju.  Pored toga, kosovski Srbi se presrecu, vredaju, bivaju provocirani i pljuvani na ulicama dok se vracaju kuci s posla, iz skole, domova zdravlja, prodavnica ili drugih javnih službi od sustinske važnosti.  Ovi etnicki motivisani cinovi demoralisu, frustriraju i ponižavaju žrtve na koje su usmereni i siroko uticu na njihov osecaj bezbednosti, bez obzira na to da li su direktno žrtve nasilnickih akata ili nisu, te povecavaju razumnu percepciju života pod konstantnom pretnjom.  Ovakva percepcija jos vise uskracuje slobodu kretanja. 

 

186.     Ovi faktori su u velikoj meri uticali na odluku mnogih kosovskih Srba koji žive u urbanim sredinama u kojima cine manjinu da ostanu u izolaciji, te da se koncentrisu na lokacijama koje su slicne enklavama.  Ili, da ostanu u raseljenju, ili kao privremeno raseljena lica ili kao izbeglice.  Mali broj koji ih se vratio, uglavnom je to ucinio zbog teskih životnih uslova u egzilu, i to su uglavnom lica koja poticu iz ruralnih sredina.  Privremeno raseljena lica koja poticu iz urebanih sredina, nisu imala priliku da se vrate.  U centralnom i severnom Kosovu, neka privremeno raseljena lica su se vratila i žive na lokacijama slicnim enklavama.  

 

187.     Uprkos gore pomenutom, uoceno je znatno poboljsanje situacije u kojoj se nalaze kosovski Srbi u periodu koji obuhvata ovaj izvestaj.  Ovo se posebno odnosi na povecanu mogucnost kretanja i pristupa osnovnim službama.  Napredak se može pripisati i cinjenici da, kao i pripadnici ostalih manjina, kosovski Srbi, nakon gotovo tri godine provedene pod veoma teskim životnim uslovima, preduzimaju hrabre mere u razbijanju sopstvene izolacije, iako to ponekad cine i uz licni rizik.  Resenost da poboljsaju situaciju je pojacana medu kosovskim Srbima, mada ona varira shodno stepenu rizika na datoj lokaciji kao i licnom osecaju rizika.  Ilustracije radi, u periodu koji obuhvata ovaj izvestaj, povecan broj kosovskih Srba koji žive u regionu Pristine/Prishtinë izjavio je da odlazi automobilom do obližnjih gradova, sto je ranije bilo nezamislivo.  Ova promena u percepciji se može pripisati sve vecem broju kosovskih Srba koji ce se radije suprotstaviti nego suocavati sa konstantnim uznemiravanjem i zastrasivanjem od strane nekih elemenata iz vecinske populacije.  Jedan od primera je reakcija nekih clanova zajednice kosovskih Srba koja žive u Obilicu/Obiliq, koji su nastavili da se krecu istom lokacijom i posto je 22. februara 2002., u blizini železnicke stanice, ubijena žena srpske nacionalnosti.  Na slican nacin, kosovski Srbi su poceli da posecuju lokalne prodavnice i zgradu opstine u Obilicu/Obiliq i Kosovu Polju/Fushë Kosovë bez pratnje KFOR, a radi pristupa razlicitim službama. 

 

188.     Nove bezbednosne mere (ili promene u vec postojecim) koje je ustanovio KFOR, u nekim oblastima su na indirektan nacin takode uticale na mobilnost kosovskih Srba.  Na nekim lokacijama, razdvajanje sveprisutnih staticnih punktova sto je u skladu sa novim bezbednosnim merama ^[2] , dovelo je do povecane mobilnosti manjina (usled manjeg broja barijera).  Na drugim lokacijama, pak, mobilnost je smanjena ili usled cinjenice da su ove mere pojacale percepciju rizika u manjinskim zajednicama, ili iz nesto objektivnijih razloga kao sto je pojacano kamenovanje u odredenim oblastima, do cega je doslo po uklanjanju staticnih bezbednosnih punktova.   Ipak, u celini gledano, javlja se trend ka povecanoj mobilnosti.  Na primer, u gradu Gnjilanu/Gjilan i u oblasti Vitine/Viti, doslo je do povecane mobilnosti kosovskih Srba usled posebnih napora KFOR da pojaca bezbednost na pomenutim lokacijama.  Stoga se kosovski Srbi sve cesce vidaju na ulicama, primecuje se da posecuju prodavnice i pojedine javne službe, a na odabranim putevima mogu se videti i vozila sa bivsim jugoslovenskim lokalnim registarskim tablicama.  Na povecanu mobilnost u Gnjilanu/Gjilan pozitivno je uticalo i poboljsanje transporta kojim kosovski Srbi iz obližnjih mesta dolaze u grad na pijacu tri puta nedeljno, kao i organizovani dolasci iz Strpca/Shtërpcë radi trgovine.  Drugi nesumnjivo važan faktor je i razvoj trgovinskih aktivnosti na meduetnickom nivou.  Ipak, cak i u oblastima u kojima je doslo do uocljivijih poboljsanja, kao sto je recimo region Gnjilana/Gjilan, duži periodi bez nasilja ili sa nasiljem smanjenog stepena, jos uvek mogu biti prekinuti.  Na primer, 26. aprila 2002. u Vitini/Viti, rucna bomba je bacena na kucu starije žene srpske nacionalnosti u samom centru varosi.

 

189.     Uprkos izvesnom napretku, koji je cak znatan u pojedinim regionima (na primer Gnjilanu/Gjilan), sloboda kretanja je i dalje krajnje ogranicena.  To znaci da je kretanje za vecinu Srba na Kosovu moguce samo uz posebnu pratnju i/ili preko organizovanog transporta.  Ovo u velikoj meri osporava njihova drustvena i ekonomska prava, sto vodi visokom stepenu nezaposlenosti i zavisnosti od humanitarne pomoci.  Na primer, u Musnikovu/ Mushnikovë, prizrenski region, kosovski Srbi se slobodno krecu samo na podrucju sela.  U urbanim sredinama, ono malo kosovskih Srba sto je ostalo nastavlja da živi u krajnje nesigurnoj situaciji, dok se lica koja poticu iz mesovitih brakova trude da budu veoma neupadljiva.  Uopsteno govoreci, kosovski Srbi se ne mogu samostalno kretati niti govoriti svojim jezikom a da pritom ne budu izloženi riziku.  Kada su u pitanju uznemiravanje i drugi oblici netolerancije, možda se dubina problema najbolje može oslikati cinjenicom da se progresom smatra ukoliko kosovski Srbin ode u prodavnicu i bezbedno obavi trgovinu.

 

190.     Stoga se može reci da je situacija za kosovske Srbe, uz ogranicene pomake u pogledu bezbednosti, postala manje uniformna te ju je mnogo teže generalizovati.  Ipak, fundamentalni uzroci nesigurnog stanja izloženi i u prethodnim izvestajima i dalje ostaju.  Zbog toga povecanu mobilnost i oprezan pristup osnovnim službama ne treba uzeti kao indikaciju opsteg poboljsanja u uživanju fundamentalnih ljudskih prava i sloboda za kosovske Srbe i manjine uopste.

 

 Zajednica kosovskih Roma, Askalija i Egipcana ^[3]

191.     Trend poboljsanja bezbednosne situacije i slobode kretanja za Rome, Askalije i Egipcane nastavio se sirom Kosova, sto je uoceno jos u periodu sacinjavanja prethodnih izvestaja.  Ovo se može okvalifikovati kao trend obojen varijacijama izmedu zajednica Roma, Askalija i Egipcana u zavisnosti od percepcije vecinske populacije, lokacije na kojoj žive i jezickih pitanja.  Tokom perioda koji pokriva ovaj izvestaj, RAE doživljavaju poboljsanje situacije po pitanju kretanja u zajednicama u kojima žive.  Poboljsan im je i pristup javnim službama iako se i dalje suocavaju sa negativnim životnim uslovima nastalim usled diskriminacije i marginalizacije koja ih je pratila tokom citave istorije.  Medutim, veoma je važno istaci da se cak i u oblastima u kojima je uoceno poboljsanje meduetnickih odnosa ne može odbaciti mogucnost napada unutar same lokacije ili izvan nje.  Medutim, rastuca je tendencija da se u okviru zajednice povuce granica izmedu incidenata nastalih usled licnih razmirica i onih izazvanih meduetnickom netolerancijom.  Iako se uposteno može reci da se situacija u kojoj se nalaze RAE poboljsala, validna generalizacija za svaku etnicku grupu ponaosob je tesko izvodljiva obzirom da uslovi od lokacije do lokacije koju naseljavaju razlicite grupe u velikoj meri varira.  Neke zajednice doživljavaju znacajna poboljsanja situacije, dok se druge suocavaju sa sve vecim stepenom nesigurnosti.  Stavise, procena opste situacije u kojoj se nalaze zajednice Roma, Askalija i Egipcana mora se vrsiti izdvojeno iz konteksta diskriminacije i drustvenog bojkota sa kojim se ove zajednice odvajkada suocavaju, a koji se bazira na rasizmu i drustveno-ekonomskim faktorima. 

 

192.     Iako postoje indikacije da su RAE koji se radije identifikuju sa zajednicom kosovskih Albanaca manje izloženi incidentima od onih koji teže da zadrže sopstveni identitet, ovo nije univerzalno pravilo.  Pored toga, tecna upotreba albanskog jezika umanjuje mogucnost nasumicnih napada, ali i to samo u izvesnoj meri, obzirom da ovo ne garantuje bezbednost od resenih napadaca cija su dela usmerena na lica odredene etnicke pripadnosti.   U pristinskom regionu nakon sto mesecima nije doslo do ozbiljnijeg incidenta i nakon sto se ucinilo da u regionu vladaju dobri meduetnicki odnosi, u Malom Alasu/Alashi i Vogël (Lipljan/Lipjan), odjednom su zapaljene dve kuce ciji su vlasnici Askalije, dok je na drugo domacinstvo bacena bomba.  Rezultat su cetiri povredena lica.  Incidenti koji se desavaju u regularnim intervalima veoma su dobro koordinirani; prvi se odigrao u ponedeljak, 27. avgusta, drugi u sredu 29. avgusta, a treci u petak 30. avgusta 2001.; 4. oktobra 2001. u Gnjilanu/Gjilan, kosovski Rom je pronaden mrtav na ulici sa vise uboda nožem na telu; 21. decembra 2001. u Ðakovici/ Gjakovë, kosovski Albanac je uhapsen zato sto je pistoljem pretio kosovskom Egipcaninu; 17. januara 2002. u Urosevcu/Ferizaj, tri kosovska Albanca su napala kosovskog Askaliju, a 23. aprila 2002. u istoj opstini, hospitalizovan je sedamnaestogodisnji decak po nacionalnosti Askali, državljanin bivse jugoslovenske Republike Makedonije koji je bio u poseti rodacima na Kosovu, stoga sto je zadobio ozbiljne povrede nakon sto su na njega ispaljena tri hica kada je pesice usao u susedstvo Dubrave; 1. februara 2002. u Orahovcu/Rahovec, rucna bomba je bacena u dvoriste kuce ciji je vlasnik kosovski Rom.  Ovi incidenti, neki od njih iz etnickih pobuda, dok drugi ukazuju na opsti kriminal ili su vezani za licne razmirice, pokazuju da, iako se bezbednosna situacija za pripadnike RAE zajednice u celini popravila, i dalje je prilicno nestabilna u uslovima u kojima se zanemaruje vladavina prava. 

 

193.     Postoji komplikovana mesavina nasilja koje je etnicki motivisano i uobicajenog kriminala, zbog cega je veoma tesko povuci jednostavne uzrocne veze i distinkcije.  Trend koji je posebno uocen u pristinskom regionu odnosi se na kompleksnu povezanost izmedu zlocina iz etnickih pobuda i onih koji su uslovljeni drugim faktorima.  U pristinskom regionu pretnje usmerene ka Askalijama nisu direktne i nisu nastale kao per se rezultat njihove etnicke pripadnosti.  Pre su rezultat ilegalnog zauzimanja imovine Askalija od strane Albanaca.  Kada povratak pripadnika zajednice Askalija preti stanaru albanske nacionalnosti, onda nasilje može postati instrument u odbrani interesa.  Takvi oblici nasilja poprimaju meduetnicku prirodu jer su, kao kroz istoriju marginalizovana zajednica, pripadnici RAE posebno ranjiva meta.  Medu onima sa jakim licnim interesom može postojati tendencija da se odbaci pravo na neciji povratak ili pravo vlasnistva clanova marginalizovane ili slabe zajednice, pravo koje inace ne bi odbacili ukoliko bi vlasnik imovine bio clan njihove sopstvene zajednice i stoga doživljavan kao "jednak".  Ovaj problem posebno i disproporcionalno negativno utice na pripadnike RAE zajednice usled njihove opste raseljenosti sa etnicki mesovitih podrucja, sto je i dovelo do zauzimanja njihove imovine u velikoj meri.  Dok su motivi za vrsenje nasilja nad pripadnicima RAE zajednice veoma kompleksni, fundamentalni razlozi odsustva bezbednosti jos uvek postoje na Kosovu.  Objektivno gledano, incidenti usmereni na pripadnike RAE zajednice primeceni u periodu koji pokriva ovaj izvestaj, bez obzira na to da li su inspirisani opstim kriminalom ili etnickim motivima, ukazuju na cinjenicu da su uzroci odsustva bezbednosti kao sto su meduetnicke tenzije, netolerancija i kriminal, jos uvek prisutni na Kosovu.  Istovremeno, kada je u pitanju ova zajednica, efekti su jos složeniji usled opste diskriminacije usmerene ka njoj od strane drugih etnickih zajednica. 

 

194.     Kao i vecina manjinskih zajednica, Romi, Askalije i Egipcani takode se suocavaju sa ogranicenjem slobode kretanja (u manjoj ili vecoj meri, sto varira od zajednice do zajednice), sto negativno utice na ostvarivanje drustvenih i ekonomskih prava, posebno kada su u pitanju zaposlenje, obrazovanje, zdravstvene usluge, socijalne i javne službe.  Za njih je situacija narocito teska, obzirom da je sloboda kretanja kroz istoriju za pripadnike RAE zajednice znacila mogucnost zarade za život.  Život na lokacijama koje su zatvorene poput enklava, kolektivnim centrima ili centrima za privremeno raseljena lica kao sto su one u Plemetini/Plemetin, Mitrovici/ Mitrovicë, Žitkovcu/Zhitkoc i Leposavicu/Leposaviq, za njih je tesko podnosljiv.  Cinjenica da na stotine Roma, Askalija i Egipcana i dalje živi u kampovima za privremeno raseljena lica i da nisu u stanju da se vrate u svoje opstine, ukazuje da je pitanje bezbednosti jos uvek ozbiljan problem za pripadnike RAE zajednice koji dolaze iz opstina sirom Kosova.  Izvan ovih enklava, pripadnici RAE zajednice u nekim opstinama doživljavaju poboljsanje situacije u manjoj ili vecoj meri.  U pet opstina peckog regiona, Romi doživljavaju skromno ali sigurno poboljsanje bezbednosne situacije i slobode kretanja.  Ipak postoji sustinska razlika u situaciji u kojoj se nalaze Romi koji govore albanskim jezikom i oni koji govore srpskim jezikom, posebno kada su u pitanju bezbednost, pitanja obrazovanja, pristupa javnim službama i mogucnost zaposlenja.  Ovi drugi se suocavaju sa ozbiljnim tenzijama.

 

195.     Izgleda da populacija Askalija u Urosevcu/Ferizaj doživljava znatno poboljsanje bezbednosne situacije, ali se to ne može reci za Askalije koje žive u susednoj Vitini/Viti, gde su i dalje izloženi uznemiravanju i zastrasivanju.  Udaljenost izmedu dveju opstina nije velika.  Istovrmeno, bezbednosna situacija za Rome u Urosevcu/Ferizaj je prilicno nestabilna u poredenju sa Askalijama.  Slicno je i sa oblascu Gnjilana/Gjilan.  Naime, izvesteni smo da se na ovom podrucju jedan broj Roma može kretati gradom, dok sa ostalima to nije slucaj.  Zbog ovakvih varijacija veoma je tesko generalizovati situaciju.

 

 

196.     U ovom kontekstu veoma je važno napomenuti da RAE zajednice na Kosovu pružaju utociste velikom broju privremeno raseljenih lica iz okolnih sela.  U peckom regionu, na primer, vecina raseljenih lica iz redova romske i egipcanske zajednice živi sa porodicama koje su im pružile utociste, ili u sklonistima privremenog karaktera obzirom da su njihove kuce ostecene ili unistene (kategorija IV ili V).  Stavise, vecina ovih porodica ispunjava kriterijum UNHCR za ekstremno ugrožena lica.  Situacija u kojoj se nalazi zajednica Roma i Egipcana u peckom regionu je teska.  Privremeno raseljena lica žive sa porodicama - domacinima koje se i same snalaze pod veoma teskim uslovima.  Glavna prepreka za dostojanstven povratak u domicilna mesta jeste neadekvatan stepen pomoci za rekonstrukciju.

 

197.     Jos jedna prepreka na putu stabilizacije ovih zajednica jesu imovinski sporovi.  Na primer, u okolini Kristala (Pec/Pejë) i Rudesa/Rudesh (Istok/Istog), romska zajednica je u kolektivnom sporu sa opstinom oko vlasnistva nad zemljistem i imovinskih prava.  Stoga je opstina na zgradu stavila moratorijum.  Na nekim drugim lokacijama (Erec/Herec, Prilep/Pelep, Cerhane/Qerhane) ima imovinskih sporova izmedu individualnih lica, clanova zajednice Roma i Egipcana i opstine, ili individualnih lica iz redova kosovskih Albanaca.  Nedonosenje presuda u ovim sporovima predstavlja veliku prepreku na putu povatka i reintegracije privremeno raseljenih lica. 

 

Kosovski Bosnjaci

198.     Bosnjacka zajednica na Kosovu prisutna je kako u oblastima u kojim dominiraju kosovski Albanci, tako i u onim u kojim dominiraju kosovski Srbi.  Ova zajednica je uglavnom skoncentrisana u prizrenskom regionu, kako u samom gradu tako i na lokacijama koje su slicne enklavama kao sto su dolina Župe, Podgor i Gora.  Prilicno brojna zajednica živi u peckom regionu, uglavnom u samom gradu, Vitomirici, Dobrusi i Istoku/Istog.  Manje populacijske grupe žive i u Pristini/Prishtinë, zatim u Mazgitu u pristinskom regionu i Mitrovici/Mitrovicë, severno i južno od reke Ibar.  Cini se da je ova zajednica razvila relativno tolerantne odnose sa ostalim etnickim zajednicama na Kosovu, ukljucujuci i vecinsku populaciju.  Uopsteno gledano, bezbednosna situacuja za kosovske Bosnjake se poboljsala, mada se zajednica jos uvek suocava sa zastrasivanjem, uznemiravanjem, diskriminacijom i razlicitim oblicima loseg ponasanja ukljucujuci i ozbiljna nasilnicka dela.  Dvadesetsestog decembra 2001. u južnoj Mitrovici/Mitrovicë, jedan Bosnjak je nasmrt pretucen jer je govorio bosnjackim jezikom koji je shvacen kao srpski; 3. oktobra 2001. u Istoku/Istog, jedan kosovski Albanac je uhapsen zbog napada na dva kosovska Bosnjaka od kojih je jedan prertrpeo povrede glave.  Osmog aprila 2002., Bosnjak koji je prethodno prijavljen kao nestao, pronaden je mrtav sa lisicama na rukama i žicom oko vrata; osumnjicen je i uhapsen jedan kosovski Albanac, iako nije sasvim ocigledno da incident u pozadini krije motiv etnicke prirode.  Ovakva nasilnicka dela su sporadicna, sto pomenutoj zajednici daje izvestan osecaj opste bezbednosti, uprkos cinjenici da ovakvi individualni incidenti mogu rezultirati telesnim povredama ili imati fatalan ishod. 

 

199.     Bosnjacima je ogranicena sloboda kretanja, sto varira od lokacije do lokacije; krecu se na lokacijama koje lice na enklave (gde žive u velikom broju) i u blizini.  Ogranicavaju kretanje u sirem opsegu i u vecim urbanim centrima, ili se pak krecu veoma oprezno, plaseci se da ce na sebe privuci negativnu pažnju ili biti fizicki napadnuti.  Cak i u peckom i prizrenskom regionu, gde žive u znatnom broju, slobodu kretanja prihvataju sa izvesnim skepticizmom, pažljivo razmatrajuci bezbednosne implikacije i planirajuci vreme i lokaciju putovanja.  Takode su svesni da ne mogu jednostavno putovati izvan nekih spoljnih granica bez pratnje KFOR.  Neki Bosnjaci koji su poceli vise da se krecu, suocili su se sa problemima.  Jedan slucaj se odigrao 14. aprila 2002., kada je Bosnjak koji je putovao na teritoriji opstine Podujevo/Podujevë fizicki napadnut od strane kosovskog Albanca, sto se zavrsilo laksim telesnim povredama i ostecenjem vozila.

 

200.     Bosnjacka zajednica je u svim regionima na Kosovu usvojila nekoliko sopstvenih bezbednosnih mehanizama pomocu kojih opstaje, kao sto je recimo odlucno strpljenje kao odgovor na uznemiravanje, zastrasivanje i ponižavanje.  Bosnjaci, kao i vecina ostalih manjina, ovakvo ponasanje ne prijavljuju uvek policiji izuzev ako se ne radi o necem ozbiljnijem.  Vrlo su uzdržani kada je u pitanju razgovor o incidentima sa licima izvan svojih krugova.  Bosnajci ograniceno i diskretno govore svojim maternjim jezikom u okolini Peci/Pejë, dok u samom Prizrenu to mogu ciniiti nesto slobodnije.  Bosnjaci uopste, govore svojim jezikom u manjoj ili vecoj meri u zavisnosti od oblasti u kojoj žive.  U sustini, mali broj onih koji govore albanski jezik cesto ga koriste na javnim mestima kako ne bi privukli negativnu pažnju.  Oni koji ga ne govore, ili se uzdržavaju od upotrebe svog jezika, ili izbegavaju odlazak u podrucja u kojima ga ne mogu koristiti.  Razlog je bojazan po licnu bezbednost, ili bojazan od snosenja negativnih posledica. 

 

201.     U skorasnjem informativnom razgovoru sa bosnjackom zajednicom, doslo se do saznanja da se, po misljenju njenih clanova, bezbednosna situacija stabilizovala i da su medunacionalni odnosi sa kosovskim Albancima, iako napeti, postali manje hladni.  Ovo je ohrabrujuci potencijal koji vodi ka odnosima koji se baziraju na toleranciji.  Cini se da je ovaj ocevidan pomak u medunacionalnim odnosima usko vezan sa poimanjem zajednice da, u spoznaji svojih stvarnih potreba kada su u pitanju bezbednost i trajni opstanak na datoj teritoriji, artikulise svoje gradansko ucesce sa vecinskom populacijom na nacin koji to diktira priroda novonastalih politickih i drustvenoekonomskih odnosa na Kosovu.  Stoga bi bilo pogresno doneti brzoplet zakljucak (odnosno generalizovati stvari na osnovu poboljsanja na lokalnom nivou) da su se medunacionalni odnosi kosovskih Bosnjaka i kosovskih Albanaca do te mere raskravili da je moguce postici punu slobodu kretanja i visok stepen licne bezbednosti na Kosovu.  Neophodno je uložiti jos mnogo napora da bi doslo do pomirenja i ostvario se diversitet, ukljucujuci i koriscenje drugih jezika osim albanskog.

 

202.     Losa bezbednosna situacija, ogranicena sloboda kretanja i praksa diskriminacije zbog etnickog porekla Bosnjaka i porekla jezika kojim govore, omela je zajednicu u ostvarivanju punih drustvenih, kulturnih i ekonomskih prava.  To se posebno odnosi na zaposlenje i uopste mogucnost zarade, posed zemljista, socijalno osiguranje, zdravstvenu zastitu, obrazovanje i koriscenje javnih službi.  Ovo je potkopalo mogucnost samostalnog zaradivanja za život.  S druge strane, takvo stanje stvari je unistilo volju Bosnjaka da razmotre sanse za svoju dugotrajnu buducnost na Kosovu, sto bi znacilo život unekoliko slican onom u enklavama, ili ih nateralo da ugroze svoju bezbednost ulazeci u rizicna podrucja kako bi razbili izolaciju ili zaradili za život.  Bosnjaci, cak i tamo gde cine znatan deo populacije, i dalje se suocavaju sa diskriminacijom u pogledu ucesca u gradanskim strukturama, obrazovanju, zdravstvu, javnoj administraciji i zaposljavanju, kako u javnom tako i u privatnom sektoru.  Iako je njihovo ucesce kao manjine u politickim strukturama i privremenim institucijama samouprave zagarantovano ustavnim okvirom, Bosnjaci su jos uvek malo zastupljeni u zdravstvu, obrazovanju, drustvenim službama i javnim preduzecima.  Ovo posebno važi za rukovodeca mesta.  Pored toga, clanovi ove zajednice smatraju da postoji birokratska indiferentnost od strane civilnog dela medunarodne zajednice, pogotovu u razresavanju poteskoca i zahteva vezanih za nepravicnu praksu zaposljavanja u javnom sektoru.  Svakako, najdoslednije tvrdnje kada se radi o diskriminaciji odnose se na nemogucnost zaposlenja u javnim službama jer se smatra da su u procesu otpustanja i racionalizacije disproporcionalno obuhvaceni. 

 

203.     U prizrenskom i peckom regionu za zabrinutost je i obrazovanje bosnjacke dece, odnosno da li je ono u skladu sa priznatim standardima o ljudskim pravima, obzirom da se možda ne postuje uvek pravo na obrazovanje na maternjem jeziku. ^[4]   Ovo ljudsko pravo je od vitalnog znacaja za manjinsku populaciju da bi održala svoj kulturoloski i jezicki identitet.  Ipak, neki Bosnjaci u regionu, da bi se uspesnije nosili sa problemima bezbednosti i ublažili ranjiv položaj u kome se nalaze, osecaju obavezu da svoju decu upisu u skolu u kojoj se nastava održava na albanskom jeziku.  Roditelji, iako nevoljno, prihvataju ovu soluciju kako bi izbegli donosenje negativnih zakljucaka od strane sredine ili percepciju da ne žele da se integrisu.  Vredno je napomenuti i to da neki roditelji podsticu svoju decu da albanski uce kao drugi jezik, sto je dobrovoljan proces koji treba podržati obzirom da razvija toleranciju, razumevanje i prijateljske odnose medu razlicitim etnickim grupama, i suprotan je procesu asimilacije.

 

204.     Uzevsi u obzir pomenute uslove, ispravno bi bilo situaciju ukojoj se nalaze Bosnjaci proceniti na sledeci nacin: progres ostvaren u pogledu bezbednosti jos uvek nije toliki da bi zajednici osigurao razumno bezbednosno stanje; strah, ogranicenje slobode kretanja i prepreke da se u potpunosti ostvare drustvenoekonomska prava i dalje preovladavaju, obzirom da jos uvek nije doslo do fundamentalnih promena na Kosovu kada govorimo o zakonu i redu, medunacionalnoj integraciji, medusobnom razumevanju i toleranciji.  Rezultat je da su mnoge manjine, ukljcujuci i Bosnjake, primorane da se isele.  Prvenstveno odlaze na teritoriju bivse Jugoslavije, vecinom u Bosnu i Hercegovinu ili Sandžak.  Neki su zatražili azil i otisli u inostranstvo.  Mnogi su postali žrtve trgovaca belim robljem koji traže ogromne svote novca da bi im omogucili putovanje.  Iz nekih oblasti u okolini Prizrena i Peci/Pejë kao sto su Nebregoste, Grncare i Novo Selo, znatan deo populacije se iselio.  Raseljavanje je proces koji jos traje na Kosovu, cak i u regionima kao sto su Prizren i Pec/Pejë, gde se cini da Bosnjaci žive pod stabilnim uslovima.  Povratak kao process se nije odigrao.  Ustvari, povratak Bosnjaka pod nagovorom niti je bezbedan niti održiv.  Stavise, mogao bi dovesti do destabilizacije ionako krhkih i delikatnih strategija za opstanak ili do ozbiljnih incidenata po zajednicu.    

 

Kosovski Goranci

205.     Položaj Goranaca je veoma slican položaju Bosnjaka.  Vecina Goranaca naseljava jasno odredeno geografsko podrucje, Goru/Dragas.  U manjem broju kosovski Goranci žive i u Pristini/Prishtinë i Mitrovici/ Mitrovicë (Mikronaselju/Kodra e Minatoreve i Bosnjackoj mahali).  Ova zajednica se suocava sa jacim oblikom diskriminacije i uznemiravanja nego sto je to slucaj sa Bosnacima, i to mahom zbog percepcije jednog dela vecinske populacije da održava bliske veze sa srpskom zajednicom i da sa njom deli ista uverenja.  Svakako, vecina Goranaca ima prijatelje, rodake i poslovne kontakte u Srbiji i Crnoj Gori.  Ove veze se održavaju jer Goranci cesto putuju.  Da bi održali trgovacke i drustvene kontakte cesto zadržavaju registarske tablice SRJ.  U periodu koji pokriva ovaj izvestaj, pokazalo se da posedovanje takvih tablica predstavlja problem jer se Goranci kao manjina zbog toga suocavaju sa raznim oblicima uznemiravanja.  

 

206.     U jednom tipicnom incidentu te vrste imali smo situaciju u kojoj je, 1. oktobra 2001., Gorancu iz Suve Reke/Suharekë KPS nepravedno oduzela vozilo, iako su prethodno pružene na uvid validne putne isprave i lice objasnilo da putuje poslovno.  Prijavljeno je da je KPS zanemarila pomenuto objasnjenje, oduzela motorno vozilo i napisala priznanicu na 5000 DM na ime oduzimanja vozila.  Posto su ovakvi incidenti ucestali, upucen je demars organima vlasti i jednoj medunarodnoj NVO za dodelu pravne pomoci, te je pitanje reseno na prijateljski nacin.  Ipak, zajednica Goranaca je zabrinuta zbog cinjenice da njeni pripadnici bivaju na ovaj nacin uznemiravani od strane pripadnika KPS. 

 

207.     Rezultat je nepoverenje zajednice u buduci opstanak na Kosovu, s obzirom da pripadnici zajednice imaju ogranicenu slobodu kretanja izvan lokacija na kojima žive, koje su slicne enklavama.  Pored toga, izloženi su diskriminaciji u pogledu koriscenja ekonomskih prava i javnih službi, uglavnom zbog etnickog porekla i ogranicenja nametnutih jezikom koji govore, sto im otežava komunikaciju sa vecinskom populacijom.  Ovi faktori su mnoge Gorance primorali da napuste Kosovo. 

 

Kosovski Hrvati

208.     Kosovski Hrvati su uglavnom skoncentrisani u Janjevu/Janjevë (Lipljan/Lipjan) i Letnici/Letnicë (Vitina/Viti), iako u manjem broju žive i u drugim centrima kao sto su Pristina/Prishtinë i Mitrovica/Mitrovicë.  Populacija nastavlja da opada, najvise zbog toga sto mladi ludi napustaju teritoriju, zabrinuti za svoju buducnost na Kosovu. 

 

209.     Tokom 1999. i 2000., znatan broj Hrvata je otisao iz Janjeva/Janjevë i to uglavnom iz bezbednosnih razloga, tako da se ova populacija svela na manje od 300 lica. ^[5]   Medutim, tokom 2001., zabeležen je povratak u manjem broju.  Uglavnom su se vratila starija lica i to iz porodicnih razloga, tako da je populacija u selu Janjevo/Janjevë pocetkom 2002. brojala 340 lica.  Pored Hrvata, u Janjevu/Janjevë žive jos i Albanci i Romi.

 

210.     U Letnici/Letnicë živi mala zajednica Hrvata koja broji nesto vise od 60 lica, vecinom starijih.  Ova zajednica se hvata u kostac sa poteskocama nastalim stoga sto je jedan broj porodica pod svoj krov primio porodice etnickih Albanaca izbeglih na Kosovo iz bivse jugoslovenske Republike Makedonije tokom konflikta 2001.  Neke od njih su se uselile na prazna imanja Hrvata u Letnici/Letnicë i Sasaru/Shashare (treba napomenuti da useljenje nije nezakonito, s obzirom da ga je odobrila Direkcija za stambena i svojinska pitanja iz humanitarnih razloga).  Nema bezbednosnih problema, sto se dovodi u vezu sa prijemom porodica iz bjRM, iako je kapacitet zajednice da se nosi sa poteskocama ogranicen, obzirom da je izbegloj populaciji neophodno isto sto i zajednici (drva za ogrev, koriscenje pasnjaka i sl.), sto dodatno opterecuje postojecu situaciju.

 

211.     Hrvati koji žive u Pristini/Prishtinë uglavnom poticu iz mesovitih brakova u kojima je jedan od supružnika kosovski Albanac.  Obicno tecno govore albanski, te se integrisu u drustveni život kosovskih Albanaca.

 

212.     U Mitrovici/ Mitrovicë živi mala zajednica Hrvata koja broji oko 50 lica.  Imaju slobodu kretanja u oblasti u kojoj dominiraju Srbi i ne suocavaju se sa problemom bezbednosti.  Medutim, s obzirom da se katolicka crkva nalazi u južnom delu Mitrovice/Mitrovicë u kojem su dominantni kosovski Albanci, ne mogu prisustvovati službi iz razloga bezbednosti.  Da bi se prevazisao ovaj problem, jednom mesecno dolazi svestenik iz Janjeva/Janjevë da bi održao misu na odredenoj lokaciji u severnom delu grada.

 

213.     Hrvatska populacija uglavnom preživljava od novcane pomoci koju prima od rodaka iz Hrvatske.  U periodu koji pokriva ovaj izvestaj, nisu zabeležene medunacionalne tenzije u selima.  Generalno, Hrvati govore svojim jezikom i krecu se na lokacijama koje su slicne enklavama na kojima i žive.  Medutim, kada predu granicu sela u kojem žive suocavaju se sa istim problemom kao i ostale manjine, posebno zato sto samo mali broj Hrvata govori albanski jezik.  Rezultat je da im je ogranicena sloboda kretanja i pristup ekonomskim i socijalnim službama.  Opstanak Hrvata na Kosovu je neizvestan; cinjenica je da je zabeležen povratak u manjem broju i to uglavnom starijih lica.  Perspektiva da se ova tendencija ojaca je slabih izgleda, posebno kada je u pitanju mlada generacija.  Ovo stoga sto se manjine na Kosovu suocavaju sa problemom opste bezbednosti i ogranicenom slobodom kretanja.

 

Kosovski Albanci ^[6]

214.     Kosovski Albanci koji žive u oblastima u kojima cine etnicku manjinu u odnosu na drugu etnicku grupu suocavaju se sa problemom bezbednosti i slobode kretanja, slicno nealbanskim manjinskim zajednicama na Kosovu.  Situacija u kojoj se nalaze ne razlikuje se od one u kojoj su kosovski Srbi koji žive u oblastima u kojima ne cine vecinu.  Problemi bezbednosti i slobode kretanja su posebno težak za kosovske Albance u urbanom delu Mitrovice/Mitrovicë severno od reke Ibar i u severnim opstinama Zvecan/Zveçan, Leposavic/Leposaviq i Zubin Potok, gde UNMIK jos uvek nastoji da u potpunosti uspostavi vlast, a organi za sprovodenje zakona tek treba da dostignu pun stepen efikasnosti.  Kosovski Albanci se sa slicnim problemima suocavaju i u Strpcu/Shtërpcë.  Znatan broj kosovskih Albanaca koji poticu iz ove oblasti raseljeno je u one u kojima Albanci cine vecinu.  

 

215.     U severnoj Mitrovici/Mitrovicë jedan broj kosovskih Albanaca živi izolovano u stanovima, u zajednicama gde populaciju cine uglavnom starije osobe.  Žive u losim drustvenoekonomskim uslovima i uglavnom zavise od pomoci humanitarnih organizacija.  Situacija nije bezbedna a sloboda kretanja je veoma ogranicena.  Na primer, 12. januara 2002., rucna bomba je bacena na kucu kosovskog Albanca u Bosnjackoj mahali.  Drugi incident se u severnoj Mitrovici/Mitrovicë odigrao 26. marta 2002., kada su kosovski Srbi napali kosovskog Albanca nakon sto je presao most i usao u severni deo grada.  Sesnaestog decembra 2001., tokom ramazanskog posta, specijalne policijske jedinice UNMIK i KFOR morale su organizovati obezbedenje za oko 150 kosovskih Albanaca koji su hteli preci u severni deo Mitrovice/Mitrovicë kako bi posetili muslimansko groblje koje se nalazi u delu u kome dominiraju kosovski Srbi.  Ostali pokusaji da raseljeni Albanci posete svoje domove efikasno su spreceni od strane srpske populacije, koja je postavljala barikade i protestvovala.  Ovo je praceno visokem nabojem potencijalnog nasilja kao izraza jasnog suprotstavljanja bilo kakvom kretanju Albanaca u ovom delu, koje se shvata kao pokusaj povratka.  

 

216.     Od marta meseca 2001., nije bilo znatnijeg pokreta kosovskih Albanaca iz severne Mitrovice/Mitrovicë, mada situacija za ono nekoliko albanskih porodica koje i dalje žive u sevenoj Mitrovici/Mitrovicë ostaje krajnje ozbiljna.  Talas nasilja od 8. aprila 2002. posebno je pojacao pritisak na albansku manjinu. ^[7]   Pod takvim, u osnovi nestabilnim i promenljivim okolnostima, zastrasivanje ne-srpskog stanovnistva može se naglo pojacati, vodeci ka potencijalno ozbiljnijim napadima. 

 

217.     Drugi primer: 22. januara 2002., 13 kosovskih Albanaca, clanova SO Strpce/Shtërpcë, uslo je u grad da bi stupilo na dužnost.  Medutim, ovo je od strane nekih elemenata iz redova zajednice kosovskih Srba shvaceno kao provokacija, te su organizovali demonstracije kao izraz protivljenja njihovom prisustvu.  Demonstracije su kulminirale postavljanjem blokade na glavnom putu koji vodi u zgradu SO, dok su kosovski Albanci, clanovi SO zastitu od mase zatražili u policijskoj stanici u Strpcu/Shtërpcë.  U odgovor na ovo, oko 150 kosovskih Albanaca je uporedo demonstriralo, blokirajuci glavni put za ulazak u grad.  Da bi ublažili situaciju, KFOR i policija UNMIK su izveli kosovske Albance iz Strpca/Shtërpcë.  Situacija je poprimila takav oblik, da su vlasti bile primorane da pojacaju restrikcije slobode kretanja, sto je trajalo nekoliko dana i dovelo do ukidanja autobuske linije koja prolazi kroz Strpce/Shtërpcë i vodi do Prizrenske župe, a njome putuju manjine.  Ovakva bezbednosna situacija je omela izglede za povratak raseljenih Albanaca u mnogim delovima opstine.  Ipak, kontinuiran pritisak uglavnom vrsen od strane KFOR, rezultirao je ulaskom opstinskih službenika albanske nacionalnosti u zgradu opstine, sto se desilo nedavno. 

 

Kosovski Turci

218.     Zajednica kosovskih Turaka na Kosovu je relativno stabilna i u periodu koji pokriva ovaj izvestaj nije imala problema sa incidentima bezbednosnog karaktera.  Bitno je napomenuti da od svih manjinskih zajednica na Kosovu, kosovski Turci cine možda grupu koja se u najvecoj meri integrisala sa vecinskom populacijom.  Najveca briga za ovu zajednnicu i dalje ostaje pitanje priznavanja turskog jezika kao oficijalnog, kao i pitanja zaposlenja i obrazovanja bez primesa diskriminacije.