Priručnik za održivi povratak
Deo prvi - Kontekst
Okruženje koje podržava povratak je ono koje omogucava siguran i dostojanstven povratak i koje odslikava temeljnu promenu one situacije koja je prvobitno dovela do iseljenja. Da bi doslo do povratka, najvažnije je da dode do poboljsanja na planu bezbednosti i manjinskih prava, kao i na planu pravnih garantija za njihovu primenu.
UNSCR 1244 (1999. god) postavlja zadatak prisustvu medunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) da osigura bezbedno okruženje "u kojem se izbeglice i raseljena lica mogu vratiti kucama bezbedno, a medunarodno civilno prisustvo može funkcionisati i prelazna administracija se može uspostaviti", sve dok medunarodno civilno prisustvo ne preuzme odgovornost da obezbedi "javnu bezbednost i red". Medunarodne civilne snage (UNMIK) nisu samo odgovorne za osiguranje "bezbednog i nesmetanog povratka svih izbeglica i raseljenih njihovim kucama na Kosovu", vec takode, generalno uzevsi, da "održavaju gradanski pravni poredak i red" i da uspostave lokalnu policiju. Stoga, i KFOR i UNMIK imaju kljucnu odgovornost i odlucujucu ulogu u kontekstu zastite manjina na Kosovu i sigurnog i neometanog povratka izbeglica i IDP.
Stvaranje i održavanje bezbednog okruženja u sklopu opterecenih meduetnickih odnosa zahteva reagovanje koje je iznad nivoa pružanja dovoljne policijske i vojne zastite. Samo ogranicavanje bezbednosnih pretenji, bez bavljenja stvarnim uzrocima nestabilnosti i netolerancije, u krajnjoj liniji sprecava znacajniji povratak, jer bi taj povratak bio izazov za nesigurnu stabilnost koja je postignuta. Zato se sve vise primenjuje jedan sveobuhvatni i proaktivni pristup. Unapredenje meduetnickih odnosa je centralni deo ove strategije koja ima za cilj promenu iz osnova na planu bezbednosne situacije. To bi, dalje, omogucilo veci broj manjinskih povrataka.
Povratak etnickih manjina predstavlja isto tako odgovornost PISG, kao i medunarodne zajednice, kako je zacrtanao u ustavnom okviru - "Sve izbeglice i raseljeni sa Kosova imaju prava na povratak svojim kucama i na povracaj svoje imovine i licnih stvari. Nadležne ustanove i organi Kosova preduzimaju sve mere neophodne za omogucavanje bezbednog povratka izbeglica i raseljenih na Kosovo uz punu saradnju sa UNHCR-om i ostalim medunarodnim i nevladinim organizacijama koje se bave povratkom izbeglica i raseljenih lica".
Povratak manjina takode predstavlja osnovni standard po kome se meri napredak na Kosovu. Ovo se vidi i po potpisu premijera na Strategiji zajednickih principa o povratku i usvajanju u Skupstini Kosova Rezolucije o pravima zajednica i njihovih clanova i uslovima za povratak IDP i izbeglica. Nakon ovih dokumenata, usledile su brojne javne izjave visokih politicara u smislu podrske povratku i integraciji manjinskih zajednica; medutim, ostaje jos puno toga da se uradi da se takve izjave pretoce u preuzimanje odgovornosti i stvarno prihvatanje manjinskog povratka na opstinskom i mesnom nivou. Zvanicnici kosovskih Albanaca jos uvek pokazuju tendenciju da povratak vide kao odgovornost medunarodne zajednice. Ucesce zvanicnika kosovskih Albanaca zahteva prvo i pre svega prihvatanje cinjenice da IDP/izbeglice predstavljaju centralni deo njihove ustavnosti i da je njihova obaveza da sa njima komuniciraju. Kvalitet i regularnost ovog ucesca veoma varira od regiona do regiona, pocevsi od produktivne saradnje u najboljem slucaju, pa do bojkota i obstrukcije u najgorem slucaju. U vecini krajeva ucesce kosovskih Albanaca u procesu povratka pocinje tek pocetkom ili sredinom 2002. Prema tome, ucesce vlasti vecinskih zajednica u strukturama povratka je u pocetnoj fazi.
Jednako važna je i volja manjina da ucestvuju u strukturama i dogadajima PISG. Dok su Romi, Askali, Egipcani i Bosnjaci pristupili i pridružili se novoj kosovskoj administraciji, dotle je ucesce kosovskih Srba sporadicno, u najboljem slucaju. Kosovski Srbi imaju malo poverenja u sadasnju kosovsku administraciju da bi ona mogla da im zastiti prava.
Mada je bezbednosna situacija i efikasnost administracije u zastiti manjinskih prava znacajno uznapredovala od 1999., ona je omogucila povratak malog broja raseljenih. Nestabilni meduetnicki odnosi, nesigurnost i ogranicena sloboda kretanja, nemanje poverenja u vladavinu prava i sprovodenje imovinskih prava i nedostatak materijalnih i privrednih mogucnosti u mestima povratka i dalje uticu negativno na proces povratka. Znacajna dalja poboljsanja su neophodna da omoguce povratak raseljenih lica,
bez obzira na njihovo prebivaliste i njihovu etnicnost.
Perspektive povratka su bitno razlicite od oblasti do oblasti, cak i u istoj oblasti, i medu razlicitim etnickim grupama. U nekom mestima IDP/izbeglice sa jakom željom za povratkom su to i ucinili ostvarujuci kontakte sa opstinama i zajednicama. U drugim mestima, pak, takvo ponovno uspostavljanje dijaloga i dobijanje podrske od zajednice traži mnogo vise napora i vremena.
Iako su Romi, Askali i Egipcani (RAE) iskusili napredak u odnosima sa vecinskom zajednicom, ipak bezbednost ostaje glavna briga, narocito za Rome koje kosovski Albanci cesto grupisu sa kosovskim Srbima. U nekim slucajevima, protivljenje povratku je motivisano materijalnim interesom, kao sto je zaposednutost kuca i uzurpacija
zemlje.
Protivljenje kosovskih Srba Povratku je narocito siroko rasprostranjeno i duboko ukorenjeno i iskazuje se na razne nacine, pocevsi od demonstracija i otvorenog uprotstavljanja naporima za ponovnim uspostavljanjem meduetnickih odnosa, pa do odbojnosti i oklevanja. U principu, medusobni odnosi na osnovnom nivou medu razlicitim zajednicama su se bitno popravili tokom 2002. Premda je to pomoglo u izgradnji meduetnicke tolerancije, to ne znaci da je preraslo u proces pomirenja i prihvatanja povratka bez potrebne pomoci i napora.
Pored bezbednosti, manjinskih prava i meduetnickih odnosa, stambeno pitanje je osnovni aspekt procesa povratka i integracije. Neupotrebljiv ili nelegalno zaposednut stambeni prostor i ostecena ili razorena socijalna infrastruktura podkopavaju mogucnost IDP/izbeglica da koriste svoje pravo na povratak posto ima važnih faktora koji omogucavaju samoodrživost. Do nedavno su stambeno pitanje i obnova bili od sekundarnog znacaja za odluku IDP/izbeglica o povratku jer je glavnu prepreku predstavljala bezbednost. Medutim, pitanje obnove, bilo stambene ili socijalne strukture ili obe, postaje sve važnija odrednica održivosti povratka. Uz to, veliki deo stambenog prostora koji pripada raseljenima je nelegalno zaposednut. Nedovoljna stambena obnova cini da se IDP/izbeglice vracaju u situaciju interne raseljenosti, obicno u situaciju prenatrpanog i neodrživog smestaja kod porodica- domacina. Neki povratnici ce se možda vratiti u mesto raseljenja ako im se ne pruži pomoc pri povratku. Po istom principu, krhke i nestabilne lokalne zajednice prakticno sprecavaju mogucnost povratka vecem broju IDP/izbeglica ako se pažnja, pored stambene, ne poklanja obnovi ili rekonstrukciji socijalne infrastrukture i javnih komunalija u zajednicama povratka.
Mada se moraju ciniti napori na unapredenju okruženja u koja ce se IDP/izbeglice eventualno vracati, ovaj Prirucnik želi da objasni kako IDP/izbeglice mogu da dodu do pomoci pri povratku i da uzmu aktivno ucesce u procesu povratka. Strategija povratka 2003. stavlja znacajan akcenat na angažovanje svih zajednica u omogucavanju povratka, pre nego na postojeci proces koji je uglavnom pod medunarodnim patronatom.
U ovom kontekstu, omogucavanje procesa povratka garantuje situacioni, visestrani pristup uzimajuci u obzir osobenosti lokalne sredine i probleme nastale na svakom nivou kako bi se obezbedilo postovanje svacijeg prava na povratak.