Priručnik za održivi povratak
Deo prvi - Kontekst
Pravni okvir
Prema medunarodnim standardima, izbeglice i interno raseljena lica imaju osnovno ljudsko pravo na povratak svojim domovima, bez obzira na njihovu etnicku pripadnost, bilo spontani ili organizovani i uz pomoc. Ovo je u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 (1999. god), ustavnim okvirom i medunarodnim standardima o ljudskim pravima. Ovi standardi 4 cine osnovu UNMIK-ovog okvira za zastitu manjinskih prava i politiku povratka za Kosovo.
Definicije
Interno raseljena lica (IDP) su lica ili grupe lica koje su bile primorane ili obavezne da napuste svoje domove ili prebivalista, posebno kao posledica ili u cilju izbegavanja posledica oružanog sukoba, situacija opsteg nasilja, krsenja ljudskih prava ili prirodno ili vestacki izazvanih nepogoda, a koja nisu presla medunarodno priznati državnu granicu. Na Kosovu pod ovim podrazumevamo one pojedince i porodice koje žive unutar granica Srbije i Crne Gore kao IDP.
Prema cl. 1 Ženevske konvencije o izbeglicama iz 1951. god, izbeglica je "lice koje se nalazi izvan granica svoje nacionalne države ili prebivalista; koje ima osnovani strah od progona zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti nekoj odredenoj drustvenoj grupi ili politickom misljenju; i koje ne može ili ne želi da se prepusti zastiti te zemlje, ili da se u nju vrati, iz straha od progona. "
Vrste raseljenja
IDP/izbeglice na ili van Kosova žive u nestabilnim i cesto neprihvatljivim uslovima u mestima van svoga prebivalista. Mesta raseljenja porodica i pojedinaca su u velikoj meri odredena opažanjem porodice/pojedinca o nivou bezbednosti toga mesta i njihove sposobnosti da održe privremeni boravak obzirom na prisustvo ostalih clanova zajednice koji pružaju podrsku i mehanizme za snalaženje (npr. porodice-domacini).
Pre 1999. god. Kosovo je bilo sastavljeno od monoetnickih i mesovitih sela. Mada je vecina danasnjih IDP/izbeglica izbeglo sa Kosova posle sukoba, veliki broj clanova manjinskih zajednica je ostao. Neka od ranije multietnickih sela su napustena i mnogi njihovi stanovnici su se preselili u susedna sela tražeci sigurnost u svojoj brojnosti. U mnogim slucajevima, lica koja su živela u vecim ili manjim multietnickim gradovima, kao sto je Pristina/Prishtine, otisla su da žive u jednoetnicke gradove gde smatraju da ce naci bezbednije okruženje. U nekim slucajevima, ova lica su zauzela napustene kuce. Ovo može dovesti do sekundarnog raseljavanja kada prvobitni vlasnici žele da se vrate posto nemaju gde da odu. Uz to, ova lica su cesto bila zaposlena u industriji ili vladinim ustanovama u gradskoj sredini i možda ne mogu da se izdržavaju u nekom vise seoskom okruženju.
Vecina IDP/izbeglica živi van Kosova u susednoj Srbiji, Crnoj Gori i BRJ Makedoniji, a jedan manji broj boravi u drugim evropskim zemljama. U zavisnosti od absorpcione moci zajednice-domacina, vecina IDP/izbeglica živi kod porodica-domacina ili u centrima. Udruženja IDP/izbeglica su nastupila obezbedujuci informativne i dijaloske veze agencijama angažovanim na omogucavanju i upravljanju programima povratka.
Unutar Kosova situacija se ne razlikuje radikalno. Porodice-domacini u gradskim i seoskim podrucjima pružaju smestaj IDP/izbeglicama mada postoji znacajan broj etnicki manjinskih porodica koje borave u centrima (npr. Askali u kampu Plementina u opstini Obilic, a Srbi u kolektivnim centrima na Brezovici, opstina Strpce). Pristup IDP/izbeglica javnim uslugama, sloboda kretanja i mogucnosti privrednog života i dalje ostaju kao izazov.
Situacija sa manjinama i u jednoetnickim i u multietnickim zajednicama na Kosovu, iako daleko od zadovoljavajuce, postepeno se popravlja u poslednje tri godine. Medutim, sloboda kretanja ostaje kao znacajan problem na Kosovu, a pristup odgovarajucim javnim službama i mogucnosti zaposlenja se jos nisu dovoljno razvili. Pripadnici manjinskih zajednica i dalje su meta uznemiravanja, pretnji i nasilja zbog svoje etnicke pripadnosti.