Draginja ima 60 godina i izbeglica je iz Petrinje. Iz Hrvatske za Srbiju izbegla je u avgustu 1995 tokom Oluje, na traktoru sa ćerkom i njenim detetom od 6 meseci. Ispričala nam je svoju priču:

"Muža nikako nisam mogla naći i tri meseca o njemu ništa nismo znali, ni da li je živ. Proveravali smo po svim bolnicama i našla da je u zatvoru. Bio je u zatvoru u Sisku i tu su ih dva dana strašno mučili, njih četrnaest. Išao je na suđenje i izvodili su ga da svedoci protiv raznih, iako on ništa sa tim imao nije, njega rat nije zanimao uopšte. Ipak su ga osudili.Onda posle 8 meseci pozovu me iz UNHCR-a i kažu da je kao nevin oslobođen iz zatvora i da dolazi u Srbiju. Prvo što mi je rekao kad smo se videli je `Ja sam se ponovo rodio`.

U Srbiji smo u izbeglištvu tri godine bili u malom Požarevcu, u jednoj baraci od dasaka i blata, dve male prostorije bez kupatila i WCa, bez kujne, bez vode. Nas dvoje, ćerka zet i unuka, važno je bilo samo da smo zajedno. Muž ne radi niti ima ikakve volje i snage, jednostavno samo da je sam i da ga niko ne dira, ako mu šta kažeš onda je agresivan.

Za IAN smo čuli preko drugih ljudi kojima ste pomogli, muž je došao da se prijavi kao bivši logoraš, a kako ne može sam ja sam svuda uz njega išla. Tu se lečio i to mu je dosta pomoglo, bolje je spavao, počeo je po kući nešto raditi.

Kad smo to završili ja se njima zahvalim na svemu i kažem otvoreno znate šta to je lepo što vi o nama brinete i psihički nas lečite, ali nama sad treba nešto drugo, neka pravna pomoć da vidimo kako sa našim stvarima u Hrvatskoj. Onda su nas uputili na pravnike u IAN-u i oni su bili jako ljubazni i predusretljivi, lepo i ljudski su nas primili. Sećam se tada, pita nas pravnica kad smo se venčali, a mi se pogledamo, ne možemo da se setimo, tada smo se prvi put od rata zajedno nasmejali. Ja pitam da li ja nekako mogu da dobijem svoju penziju, i oni mi sve objasne i pomognu, tako preko IANa prvo dobijemo naše dokumente iz Hrvatske i sve mi objasne šta dalje treba da radim.

Posle toga stalno ja zivkam i čujem se telefonom sa njima, kad god sam u gradu ja svratim da im se javim. Već mi se približilo i da mogu tražiti starosnu penziju. Onda sam u IAN-u čula da postoji organizovan prevoz za Hrvatsku, i razmišljala da li bih ja smela ići, plašila sam se, ali kroz razgovor sa ljudima iz IAN-a se odlučim na put i odem prošle godine u avgustu prvi put posle rata da vidim svoj grad. Bilo mi je strašno kada sam videla svoju nekadašnju kucu i da sad u njoj neko drugi živi. Prvi sam se put tad rasplakala.

Ipak bila sam zadovoljna što sam otišla, za jedan dan sam sredila sve papire i predala za penziju. Od tada primam oko 140 EUR penzije i to mi mnogo znaci, od toga ovde živimo.

I zet radi sezonske poslove, teško je naći stalni posao. Ćerka je dugo bila psihički jako loše imala je strašne strahove, nije smela sama ostati ni minute, mislim da ni sad nije potpuno dobro, njoj je još potrebna psihološka pomoć. A treba im i neko školovanje, oni su mladi, pametni mogu da uče, ali su zbog rata morali sve da promene. Treba im pomoći da se ovde bolje snađu i da mogu da žive kao ljudi i podižu svoje dete.

Ne bi se mogli vraćati u Hrvatsku posle svega što smo prošli."