“Ima jedna studija u kojoj je dokazano da je stigma psihijatrijskih pacijenata konstantna. U istoriji je stigme bilo i biće, mi smo obeleženi i to se neće promeniti. Ali to ne znači da mi ne treba da radimo na tome da to promenimo, jer stigmu čine predrasude koje ljudi imaju“ Dragan Jugović je prvi psihijatrijski pacijent u Srbiji koji je nastupio otvoreno u javnosti, 2009. godine, i pričao o svojoj bolesti i iskustvima. Osnivač je i prvi predsednik udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“, osnovanog 2000. godine. Bio je predsednik tog udruženja do 2011. godine kada je, kako kaže, ustupio mesto drugima. U udruženju je aktivan, mada ne kao ranije, ali se pojavljuje često u javnosti – učestvuje na tribinama i razgovara sa studentima na Fakultetu za psihologiju, Filozofskom fakultetu, Fakultetu političkih nauka, davao je i daje intervjue mnogim medijima. “Ja sam se razboleo sa 18 i po godina, tada sam bio prvi put lečen, sada imam 58, znači da se lečim 40 godina. U tih 40 godina sam svedok mnogih promena u situaciji lečenja psihijatrijskih bolesnika u Srbiji,“ priča Jugović. Iskustva iz ‘Laze’: Njegova prva iskustva sa lečenjem bila su u februaru 1979. godine. “Imao sam tada napad bolesti, razboleo sam se i posle dva dana napravio ekces. Bio sam u hotelu ‘Moskva’ kada sam se onesvestio, ljudi su zvali hitnu pomoć, videli su da sam psihijatrijski bolesnik pa su me odveli da prenoćim u bolnici ‘Laza Lazarević’. Posle su me pustili, pa sam se lečio u ‘Palmotićevoj’ 10-15 godina, a posle dvadesetak godina u ‘Lazi’. Sva moja negativna iskustva su iz ‘Laze Lazarevića’. U ‘Palmotićevoj’ ne, tamo nije bilo nijednog lošeg iskustva. To je ‘gospodska’ bolnica, jako lepo sređena, oni biraju pacijente koji su lakši, koji su mladi. Čim se neko dugo leči, ako je teže bolestan, oni ga šalju dalje, takvi uglavnom završe u ‘Lazi’. ‘Laza’ je urgentna ustanova, oni rešavaju situacije kada policija i hitna pomoć dovoze pacijente, tako da oni moraju da reaguju dosta grubo.“ Kada govori o svojim ružnim iskustvima u “Lazi“, Dragan Jugović ih deli na četiri vrste. “Prvo, to je fizička sedacija, kada te vežu za krevet. Onda hemijska sedacija, kada pijete ogromnu količinu lekova da ne znate za sebe. Zatim iskustvo da vas u ‘Lazi’ niko ništa ne pita, niti nešto uzima u obzir. Nešto se desi, lekar pita tehničara, sestru, niko pacijenta ne pita ‘šta si uradio, kako?’, to njih ne zanima. I četvrto, kažnjavanje injekcijama, to sam doživeo i ja i neki drugi pacijenti. Na primer, pijem tri puta dnevno tabletu bensendina, tehničar sam promeni i da mi injekciju. To je jako stresno iskustvo. Međutim, još nešto je bilo mnogo teže. Jedan pacijent, stariji od mene, lečio se na odeljenju, i jednom smo bili pozvani na neko predavanje. Direktor bolnice je držao predavanje o alkoholizmu. Naš pacijent je rekao: ‘Doktore, kako vi nama držite predavanje o alkoholizmu, kad ste vi alkoholičar?’ Doktor je ćutao, i šta se desilo? Od tog dana je doktor naredio da mu se tri puta dnevno daju injekcije, sledeća tri meseca je ležao i tri puta dnevno dobijao injekcije bensendina, šta li je, dok mu guza nije bila kao lubenica.“ Vezivanje kao sudbina: Jugović takođe svedoči na koji način i zašto su se menjali uslovi pod kojima se primenjuje “fizička sedacija“, kojoj je mnogo puta bio izložen. “Postupanje lekara, tehničara, to je po pravilima. Niko vas tamo ne mrzi, niko vas ne maltretira zato što on to hoće,“ smatra on. “Na primer, ja se razbolim, dođem u bolnicu. Čim sam primljen, meni je najgore, osećam se užasno, u glavi mi je haos, oni me vežu do sutra ujutru. To je procedura. Posle sam saznao da, ako je neki pacijent teži od 100 kilograma, obavezno ga vežu, a ako je lakši od 80 kilograma, onda ga ne vežu. Ja imam 120 kila. Znači, u bilo koje doba dana da me prime, vežu me do sutra ujutru, a tog dana sam najteži, najgori. Dva puta mi se desilo u životu da sam u Lazi bio vezan po tri dana. Ako moraš da ideš u toalet, to radiš ispod sebe. Kad sam vezan, ja ne mogu da spavam. Primljen sam u odeljenje u najtežem stanju, i tih deset ili više sati koje provedem vezan, to je užas. Isti je protokol prema svima, i ne gleda se pojedinačno šta je ko uradio, već se automatski primenjuje. Dovede vas policija, hitna pomoć, oni ne znaju ko ste vi, i vežu vas. Takva su pravila, niko tu nema ništa protiv mene. Međutim, od kada se promenio zakon, pre nekoliko godina, više toga nema. Naime, po prijemu vas vežu, ali samo na sat vremena. Ako treba da se produži vezivanje, mora doktor da dođe, da pogleda i potpiše još sat vremena. Na svaki sat vremena doktor mora da produži. Baš ove godine, u januaru i februaru sam bio lečen u bolnici u ‘Lazi’. Vezali su me sat vremena, pa su me pustili. Stanje se popravilo pre svega zato što se, u saradnji sa našim doktorima, IAN-om i nama članovima udruženja ‘Duša’, pre nekoliko godina promenio zakon. Dok se zakon nije promenio, ne može se ništa promeniti. Ovo je jedan primer koji sam pomenuo, da možeš da budeš vezan samo sat vremena, i posle mora doktor da produži. Zamislite moje iskustvo ranije, vezan u bilo koje doba dana do sutradan ujutru, ili to što sam bio vezan dva puta po tri dana! Zamislite kakvo je to iskustvo! Mada, vezivanje za krevet je humana stvar. U kom smislu? Pre vezivanja za krevet, u istoriji psihijatrije, pre više decenija, pacijentu su navlačili takozvanu ‘ludačku košulju’. Mogao je da ustane, saplete se, padne i razbije glavu, pošto rukama nije mogao da se brani. U odnosu na tu košulju, vezivanje za krevet je humano.“ Početak u ‘Miloševim štalama’: Svoje lečenje, pre 40 godina, Jugović je počeo u uslovima nedostojnim čoveka. “Ja sam u početku u ‘Lazi’ ležao u bolnici kada nije bila smeštena u novoj zgradi, tek mnogo kasnije se preselila u novu zgradu, koja je jako lepo uređena. Pre se to zvalo Guberevac, to su bile takozvane ‘Miloševe štale’, tu je Miloš Obrenović držao konje. Tu sam bio prvih deset godina. To je bilo užasno, užasni uslovi, 150 godina se tu lečilo. Svega je bilo, vaške, buve… Sada su bolji uslovi, ali ranije su se obavezno dobijale vaške. Onda su vas šišali, dobro što su šišali muškarce, ali šišali su i žene, to je traumatično iskustvo, imaju neke praškove, stavljaju ih na glavu. Kardinalno je bilo tada.“ Od velikih promena na bolje, Dragan Jugović ističe i dolazak mladih lekara. “Stari lekari su stara škola psihijatrije, jako je bilo rigidno. Ja nisam psihijatar, ali znam da su stari lekari bili jako, jako grubi, rigidni, a sa mladim lekarima možete da lepo razgovarate. Ovo je nova škola,“ kaže on. Lečenje: Kada poredi današnja iskustva iz “Laze“ sa onima od pre više decenija, Dragan primećuje i da je lečenje nekada trajalo od šest meseci do godinu dana, kasnije oko tri meseca, a sada se na odeljenju leči oko mesec, mesec i po dana. “Valjda se i situacija promenila, bolji lekovi, šta li,“ smatra on. “Ono što bi moglo da bude promenjeno u ‘Lazi’ je da prvo daju konjsku dozu lekova, hemijskom sedacijom, ali to jednostavno mora tako. U Beogradu ima otprilike sedam psihijatrijskih bolnica. U šest drugih bolnica su uslovi lečenja mnogo bolji. Međutim, koliko sam ja čuo, u ‘Lazi’ se primenjuje bihejvioralna terapija, koja je jako gruba, ali zašto? Ta vrsta terapije koja se radi u ‘Lazi’ daje brže rezultate, a njima to treba. Kada neko dođe u nekom teškom stanju, treba im da se brzo oporavi, da ga brzo pošalju kući. U drugim bolnicama se bude po par meseci, recimo u ‘Pasterovoj’. Ta ‘Pasterova’ bude kao hotel. Pa ‘Palmotićeva’, sve je super, blago. A ovde su im neophodni jako brzi rezultati. Ako se nešto desi, odmah vežu za krevet i daju silne inekcije, to su te metode, koje su grube. Ali te metode daju zaista brze rezultate. Ja ih ne krivim, oni tako moraju da se ponašaju. Kada vas otpuste, onda se bolest individualno leči dalje, idete u dnevnu bolnicu, ili na dispanzersko lečenje. Njima je u ‘Lazi’ bitno da kada hitna pomoć i policija dovedu pacijenta srede što pre. U ostalim bolnicama dođete, sami se prijavite na lečenje, oni vas prime ili kažu dođite za 15 dana. I tamo ste bolesni, ali niste toliko drastično. A ‘Laza’ je urgentna ustanova, tamo pacijente dovodi hitna pomoć i policija.“ Jedan od problema psihijatrijskih pacijenata je što im je, po izlasku iz institucije, potreban sadržaj u životu. “A kada izađe iz bolnice, pacijent nema nikakav sadržaj. Mi se uglavnom zatvaramo u kuću, prijatelji nas ostave, komšiluk nas uopšte ne zarezuje, a i u porodici smo obično…gurnuti u stranu. A pacijentu treba psihoterapija,“ svedoči Jugović. “Onda se pacijent javlja u dnevnu bolnicu. Tamo ima psihijatrija, socijalne veštine, psihoterapija, predavanja, zdravstvene edukacije, ta dnevna bolnica je sjajna stvar. Tu pre podne imate i socijalni život sa drugim pacijentima, razne sekcije, mnogo toga može da se nauči, engleski, kompjuteri, šahovska sekcija, ima biblioteka, dramska sekcija, literarna.“ Stigma i razbijanje: Dragan Jugović je više puta pričao za medije poput “Politike“, “Vremena“, “Blica“, učestvovao je u puno televizijskih emisija. “Treba pričati sa medijima. Mnogi pacijenti nisu sposobni za to,“ komentariše on svoje javne nastupe. “Problem je i što mnogi mediji šire predrasude. Pre nekoliko godina desio se zločin u Jabukovcu, psihijatrijski pacijent je pobio nekoliko ljudi. Sutradan je list ‘Kurir’ preko cele naslovne stranice ogromnim slovima napisao: ‘Dijagnoza – šizofrenija’. Znak uzvika i neka slika. Samim tim je obeležio sve ljude sa tom dijagnozom, a statistika govori da je među nama, pacijentima, stopa kriminaliteta ista ili manja u odnosu na zdravu populaciju.“ Jugović smatra da se reakcije okoline prema psihijatrijskim bolesnicima možda nisu mnogo promenile, ali da je potrebno i dalje uporno raditi na razbijanju stigme psihijatrijskih pacijenata. “Ima jedna studija u kojoj je dokazano da je stigma konstantna. U istoriji je stigme bilo i biće, mi smo obeleženi i to se neće promeniti. Ali to ne znači da mi ne treba da radimo na tome da to promenimo, jer stigmu čine predrasude koje ljudi imaju. Mi možemo da uradimo mnogo za naš položaj u institucijama, društvu. Ali stigma ostaje, ne samo na pacijentima. I sami psihijatri su stigmatizovani od ostalih lekara. Većina lekara smatra da su kardiolozi, pulmolozi i ostali doktori medicina, ali psihijatrija nije baš medicina u njihovim očima,“ misli Jugović. On kaže i da nije imao nikakvih problema zbog toga što je prvi u Srbiji javno istupio i govorio o svojoj bolesti, njenom lečenju i problemima u institucijama. “Čak su mi vrata bila i otvorena zbog mojih javnih nastupa“, kaže on. “Ja kritikujem ‘Lazu’, ali sam ‘Lazin’ pacijent. Moje kritike su na mestu, ništa nisam lagao, sve je iskreno, zašto bih imao problema? Svi me lekari znaju, mene tamo zovu ‘doajen psihijatrije’, čak imam i beneficije tamo, baš na osnovu toga.“ Život u fragmentima: Dragan Jugović je studirao elektrotehniku, na smeru tehnička fizika, dao je pet ispita sa treće godine i tu, kako kaže, stao zbog bolesti. Od 17 do 47 godine života, trideset godina, držao je časove matematike i fizike i tako zarađivao, a prestao je da se bavi tim poslom kada je dobio porodičnu penziju. Kaže da je imao sreće, po zakonu tu penziju mogu da dobiju samo oni koji su se razboleli pre osamnaeste godine života i nikada nisu radili. Jugović priča da su svi pacijenti poput njega penzionisani jer psihijatrijski pacijenti zbog vrste bolesti ne mogu dugo da rade i brzo se pezionišu, ali da 90 odsto ima minimalnu penziju, 15.800 dinara, što je suma od koje je nemoguće plaćati račune i živeti. “Takav je zakon,“ sleže ramenima. “U odnosu na moje prijatelje, sapatnike, ja sam srećan čovek, i moram biti zahvalan Bogu na tome. Ekonomski sam obezbeđen, imam suprugu koju volim, nemamo dece ali imamo lep brak, lepo se razumemo. Moja žena se leči od psihoze. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, sve je u redu, mi znamo tu bolest.“
