Na putu za nigde Ali sedi na klupi u parku kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već godinama poznatom kao “Avgan park” među izbeglicama koje prelaze preko Balkana. Odeća mu je pohabana, patike u jadnom stanju. Tvrdi da ima 25 godina. Na reči da izgleda starije, kaže da se oseća kao da mu je 70, kada pomisli šta je sve prošao i video u životu. Rođen je u Mazar-e Šarifu, gradu na severu Avganistana. Otac mu je ubijen 1998, kada su Talibani osvojili Mazar i izvršili pokolj nad lokalnim stanovništvom. “Pričali su da se tako svete zato što su prethodne godine naši iz Hesb-e Vahdada (oružane formacije u građanskom ratu u Avganistanu koju su činili mahom pripadnici Hazara, prim. nov) zarobili i pobili mnogo talibana. U stvari, oni nas Hazare mrze zato što smo šiiti, a talibani su suniti i Paštuni, kažu za nas da nismo muslimani već nevernici i zato nas ubijaju.” Ali kaže da se ne seća ničega iz tadašnjeg krvoprolića, kao da mu je sve izbrisano iz mozga, ali da su mu majka, stariji brat i sestre pričali kako su Talibani išli od kuće do kuće, izvodili odrasle muškarce i dečake i ubijali ih kao pse po ulicama, a žene i devojke silovali. Otac je zarobljen u borbi i kažu da su mu odsekli glavu, kao i hiljadama drugih, a Alijeva porodica je opstala tako što se nedeljama krila u podrumu, dok nije prošao prvi, najgori talas terora. “Imao sam osam godina kada su Amerikanci došli, 2001, sećam se da su se neki ljudi radovali što su Talibani pobeđeni, ali malo toga se promenilo. Talibana nije bilo na ulicama danju, ali su dolazili noću, ljudi su i dalje bili ubijani, otimani, mučeni, prebijani, majka nije smela da nas pušta u školu. Od kad znam za sebe, bojim se svega.” I kada priča o najgorim iskustvima u životu, Alijev glas je ravan, naizgled ravnodušan. Pažljiviji pogled pokazuje da povremeno nervozno skuplja i pruža prste na rukama, a mišići na obrazima mu se ponekad nekontrolisano grče. Odlazak Svoju zemlju je napustio pre oko godinu i po dana. Hteo je i mnogo ranije, ali nije imao para. Stariji brat je otišao za Evropu pre skoro četiri godine, stigao je do Nemačke i onda mu je poslao novac da krene. “Šalje mi i sada povremeno, koliko može.” Na pitanje šta je bio odlučujući razlog da brat, kasnije i on napuste domovinu, sleže ramenima i kaže: ”Pogledaj vesti, ponekad jave šta se dešava u Avganistanu, kad pukne bomba i pogine mnogo ljudi, a mi tako oduvek živimo.” Imao je sreće da Iran prođe sa krijumčarima bez problema, dobro skriven. “Mi Hazari smo šiiti, kao i Iranci, ali oni sve Avganistance gledaju kao da nisu ljudi, da su me uhvatili vratili bi me u Avganistan.” Kaže da je i u Tursku stigao a da ga na granici nisu uhvatili, ali da zna mnogo ljudi na koje su iranski graničari pucali na planinanama na iransko-turskoj granici, i neke koje su uhvatili turski graničari, pa ih naterali da ih vrate u Iran. “Brat nije hteo mnogo da mi govori o svom putu, ali mi je rekao da je u Makedoniji bio u nekom zatvoru za izbeglice koji se zove Gazi Baba, da su tamo tukli i žene, i decu, i muškarce, i da su živeli kao psi. Pričao mi je i da je u Makedoniji bila banda koju je vodio neki Avgan koga su zvali Ali Baba, koja je izbeglice kidnapovala, zatvarala, tukla i mučila dok njihove porodice ne bi poslale otkup. Zbog svega toga, i zato što se bojim vode pa nisam smeo brodom da idem za Grčku, odlučio sam da iz Turske idem dalje preko Bugarske.” Ali je četiri puta pokušao da uđe u Bugarsku. U prva tri pokušaja ga je blizu granice uhvatila bugarska policija i naterala da se vrati u Tursku. “Bilo nas je mnogo u grupi, 20-30 ljudi, svaki put. Svaki put su nas prebili, sve muškarce, žene i decu nisu dirali. Tukli su nas pendrecima po nogama, leđima, glavi, šutirali nas. Jednom su nas prvo istukli, pa su nam uzeli sve što smo imali – telefone, pare, hranu, čak i flašice sa vodom. Doveli su nas do granice, naterali sve muškarce da se skinemo do …gaća, i onda nas poterali ka Turskoj. Neki policajci su se smejali.” U četvrtom pokušaju je uspeo da uđe dublje na teritoriju Bugarske, ali je grupu presrela policija i odvela ih u kamp za izbeglice po imenu Bosmanci. “Kamp, u stvari zatvor. Nije za ljude, kao za životinje, prljavo, smrdljivo, hrana odvratna. Ponekad su nas tukli, onako, bez razloga, šamar, pesnica, ako tražiš nešto, pitaš…” Posle mesec dana Ali je prebačen u kamp otvorenog tipa Voena Rampa. “I to je bilo kao logor, ali makar se moglo izlaziti napolje, mada samo u grupi. Prvi put sam pošao do prodavnice samo sa jednim zemljakom, Avganistancem, pa su nas na ulici presreli neki Bugari, pretili nam noževima, išamarali nas i uzeli nam pare koje smo imali kod sebe. Čuo sam da je policija u u nekom kampu u Bugarskoj pre dve godine pucala na izbeglice koje su se pobunile zato što su ih maltretirali i zbog uslova u kampu, da je bilo i mrtvih, ali ne znam gde je to bilo, nisam bio tamo.” Kada mu je brat poslao dovoljno novca, platio je krijumčaru i prešao u Srbiju, pre nešto više od godinu dana. Na novim granicama: “Niko me ovde nije maltretirao ni tukao, hvala Srbiji i njenim ljudima za hranu, krevet, svaku pomoć, ali to nije sve u životu, nisam prešao ovoliki i ovakav put da bih do kraja života živeo u izbegličkom kampu,” priča Ali. “Upisao sam se prvo na one liste za legalan prelazak u Mađarsku, ali shvatio sam da kao samac nikada neću stići na red. Pet puta sam probao ilegalno preko Mađarske. Četiri puta su nas Mađari hvatali blizu granice. Uglavnom su nas psovali, tukli pendrecima po nogama, ponekad po glavi, dok su nas terali nazad, ali meni su bili najgori psi. Huškali su ih na nas, nekad da zaplaše, nekad da ujedu. Mene je jedan ujeo.” (pokazuje ožiljak sa tragovima zuba na potkolenici) “Jedva sam hodao, lečili su me posle u bolnici u Subotici.” “Slomio sam se najgore kada su nas uhvatili, a već smo bili kod krijumčara u automobilu i odmakli daleko od granice, slavio sam u sebi jer sam mislio da sam konačno prošao. A tada nas čak nisu ni tukli, samo su nas doveli do one kapije na srpskoj granici i rekli: ‘Go!’. Tada sam odlučio da pokušam preko Hrvatske.” Ali kaže da je odavno prestao da broji koliko puta je pokušao da ilegalno uđe u Hrvatsku. Smešale su mu se u glavi i stopile u jedno bezbrojne noći provedene u šumama pored granice, prelasci, krijumčari, saputnici, hvatanje od strane hrvatske policije… “Nekad su me tukli, nekada ne. Telefone su nam uzimali redovno, ponekad ih razbijali pred nama. Nekoliko puta su nas samo doveli do granice, rekli: ”Go Serbia, no Croatia”, i pustili. Srpska policija nas nikada nije tukla.” Posle svakog neuspešnog prelaska granice, Ali se vraćao u izbeglički kamp u kome je bio od dolaska u Srbiju, sve do pre tri meseca. Tada mu je rečeno da je izbrisan sa spiska stanara jer ga u kampu nije bilo nekoliko dana, a nije nikome ni rekao da će negde ići. Priča ravnodušno da se ne ljuti, da su mu nekoliko puta pre toga “progledali kroz prste” kada je ostajao van kampa duže nego što je dozvoljeno. “Naravno da znam pravila, ali moram da pokušavam da prođem dalje.” Na pitanje gde spava od kada nije u kampu, sleže ramenima i neodređeno pokazuje ka parku i njegovoj okolini. “Svuda… Snalazim se.” Pominje da ima problema sa bubrezima, da ga bole i da ponekad ima krvi u mokraći. Išao je više puta kod lekara od kada je u Srbiji, rekli su mu da je to verovatno od batina koje je dobijao i spavanja na otvorenom, i dali mu neke lekove. Ali kaže da više ne zna šta da misli o svom životu. “Znam šta sam sve prošao i video kod kuće, znam da ću tamo poginuti ako se vratim, ranije ili kasnije, i znam da tamo nikada neće biti bolje. Ali nikada do sada nisam dobio toliko batina kao od kada sam došao u Evropu, a mislio sam da je ovo bolji svet u kome ću živeti kao čovek. Čini mi se da mnogi ovde u Evropi misle da mi i nismo ljudi, kao oni, i tako se ponašaju prema nama. Ne smem više ni da mislim o budućnosti.” Pokušaće uskoro da prođe dalje novim putem, preko Bosne.
