Država nezainteresovana da se bavi prevencijom i procesuiranjem slučajeva torture, kao ni zaštitom žrtava

Povodom 26. juna, Međunarodnog dana podrške žrtvama torture, Međunarodna mreža pomoći IAN i Beogradski centar za ljudska prava ukazuju na neophodnost rešavanja problema i posledica koje nastaju u društvima koja ne kažnjavaju učinioce torture i ne pomažu žrtve u ostvarivanju njihovih prava, s posebnim osvrtom na preporuke dobijene u okviru poslednjeg Univerzalnog periodičnog pregleda (UPR), kao i na ranije upućene preporuke Evropskog komiteta za sprečavanje torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT).

Iako su prevencija i borba protiv torture upisani kao ciljevi procesa evro integracija Republike Srbije i navedeni u mnogim strateškim dokumentima, država ne pravi gotovo nikakve pomake u ovoj oblasti. Očigledan primer nezainteresovanosti države da se bori protiv torture je i to što ta dela i dalje zastarevaju, suprotno obavezama Srbije po međunarodnom pravu. Pored toga, definicija torture u Krivičnom zakoniku i dalje nije usklađena sa definicijom predviđenom u članu 1 UN Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, iako se ta preporuka od strane međunarodnih tela upućuje Srbiji poslednjih 10 godina.

Na zabrinjavajuće stanje ukazuje i nedavna vanredna  poseta CPT-a u martu ove godine. Usled značajnog broja navoda o fizičkom zlostavljanju od strane policijskih službenika primljenih tokom redovne posete Srbiji 2021. godine, CPT je obavio ad hoc posetu radi praćenja sprovođenja ranije upućenih preporuka, a posebno onih koje se odnose na istrage slučajeva zlostavljanja i nekažnjivost učinilaca tih dela.

Podaci Centra o tužilačkim i sudskim postupcima za krivična dela iznuđivanja iskaza i zlostavljanja i mučenja u kojima su učestvovala službena lica, za period od druge polovine 2021. do kraja 2022. godine, utvrđeno je da je i dalje raširena praksa saslušanja osumnjičenih u kancelarijama kriminalističkih inspektora bez video i audio nadzora, a da pravosudni organi i dalje u značajnom broju slučajeva propuštaju da nalože sudskomedicinske preglede žrtava i veštačenje povreda, dok lekarski pregledi žrtava i dalje sadrže bitne nedostatke. Kako bi se ova praksa promenila, predstavnici Centra su u okviru konsultativnog procesa sa Radnom grupom Ministarstva unutrašnjih poslova za izradu nacrta zakona o unutrašnjim poslovima, između ostalog, zagovarali da se budućim zakonom propiše obaveza audio-vizuelnog snimanja svih razgovora sa građanima i/ili osumnjičenim licima u policijskim stanicama, i to u prostorijama namenjenim isključivo u ove svrhe. Radna grupa, odnosno predstavnici MUP-a, ovu preporuku kao ni mnoge druge koje se odnose na borbu protiv zlostavljanja (obavezno suspendovanje i otpuštanje službenika osumnjičenih i osuđenih za zlostavljanje, obaveštenje svakog pozvanog lica o pravima itd.) nisu prihvatili, pod izgovorom da „Srbija ne mora da bude jedina zemlja u Evropi koja poštuje sve standarde CPT“.

Evropski sud za ljudska prava je u mnogo presuda zauzeo stav da državni službenici koji namerno zlostavljaju građane moraju odmah biti suspendovani – a čim se utvrdi njihova odgovornost – i otpušteni iz službe. Međutim, u Srbiji mnogobrojni postupci pred javnim tužilaštvima koji su pokrenuti protiv policijskih službenika zbog nezakonite i/ili prekomerne primene sile prema građanima nisu okončani, ili su neadekvatno sankcionisani od strane sudova. Tako, u gotovo svim slučajevima zlostavljanja građana na julskim protestima 2020. godine tužilaštva i Sektor unutrašnje kontrole nisu utvrdili identitet odgovornih službenika za zlostavljanje, i te predmete „drže u fioci“ čekajući da nastupi zastarelost krivičnog gonjenja. Nedavni incidenti u kojima su službenici MUP-a u aprilu ove godine fizički zlostavljali migrante na graničnom prelazu Mali Zvornik i u Prihvatnom centru u Somboru pokazuju da se praksa policijskog nasilja i dalje toleriše i ne kažnjava u našem društvu.

Podsećamo i da je, kao potpisnica Konvencije protiv torture, Srbija dužna da osobi koja je preživela torturu pruži obeštećenje i pravednu kompenzaciju, koja uključuje i pravo na sveobuhvatnu (psihološku, medicinsku, pravnu i socijalnu), dostupnu i adekvatnu rehabilitaciju.

Na kraju možemo da zaključimo da, umesto deklarativnog zalaganja za iskorenjivanje torture, država mora da počne aktivno da dela i da rešava duboko ukorenjene probleme koji svakodnevno nanose štetu građanima i državi. Zaštita žrtava torture mora biti prioritet za institucije, umesto zaštite službenika koji svojim nepočinstvima podrivaju poverenje građana i teško krše fundamentalna prava građana.